Srpski sion

Бг. 44

„СР1ТСКЖ СМОН.»

томе су погрешни. Чудим се, да блаженоупокојени епискои Никанор Грујић није ту погрешку Вукову уочио. Предамном су његове „прим&тве", али у њима о св.му томе нема ни спомена. Но ја ипак разумем, зашто међу „прим^твама" нема о тој погрешци спомена. Епискон Грујић није ни хтео све Вукове погрешке истаћи, него само неке. да оправда становиште српске православне цркве, занпо она Вуков превод не може признати ваљаним, нити га одобрити. Предамном је и једна старија католичка школска књига: „Ро81ап!се 1 ерЈ81о!е 1 ђ1а§о уезИ Ш еуап§је1ја 2а 8Уе пе(Је1је 1 ђ1адс1апе сгкуепо^а §ос3181а. Вес, 1881. 1Ј с. кг. пак1а(31 зкоккШ кпјј^аћ." На страни 102 и 103 нггампан је апостолски одељак, који се чита ,.па ихазаз!.]е ОозроЉгје", дакле на Спасов-дан и преведеа је у њему израз аоуаоХ^ојлеуод по лат. преводу „е! соп\'е8сеп8" са речима: „1 Ма^оуао је 8 ПЈ1ГП1." А то се слаже и са црквено словенским преводом. Тиме је држим доказано, који су преводи добри, а који погрешни. На крају ми је још замолити свакога, ко узима у руке св. Писмо, да се никад не поверава издањима „британскога и иностранога друштва", јер су погрешна. Добротом уредништва ја ћу, ако Бог да, и неке друге Вукове погрешке истаћи, о којима не говори епискои Грујић у својим „ирим^твама." Ђакон Дим. ВИТКОВИЋ катихета

Нека се чује и наша ријеч У свом повјесничком развитку доживјела је овострана света православна српска црква претешкијех искушења. А у добу, у коме смо, као да нека непојмљива снага потискује брод светога живота њезина међу противне таласе. Дубока рана тридесетогодишње неслоге не зацјељу.је, него ето разједа све дубље и дубље у пола већ сломљени живот црквено-народни. Заклети извањски противник живота тога из дна душе се радује, кад нас гледа у цркви својој, у том још .једиеом и најсигурнијем уточишту нашем, ђе смо љуто позавађани и ђе смо сегли, „отровнијем да се бодемо ножи." Не тако браћо! Не иде, не смије тако да иде,јер нам је отворена нронаст. И баш данас

јаче него икада до сад, треба да нам је братско срце загријано љубављу ирема светињи својој и нрема себи самима. Баш данас прионимо јаче него икад око унапрјеђења унутарњег црквено-народног живота. А на бродићу светога живота овостране српске цркве, а у овом највећем владичанству, који бродић оће да запљускују таласи борбе и немира, живи смо ми, сигурни смо ми, задовољни смо духовни синови свете своје цркве, јер је крма брода тога у снажнијем рукама свете духовне ноглавице наше Његова Високоиреосвјештеишва Госиодина владике дијецезанскбг Михаила. Одбњамо сви у глас грјешну помисао, да би свети наш владика зажелио, да који брат заплаче на њ. Не! Првосвјештеник је у светој Спаситељевој цркви: надзорник, управитељ и судија. И првосвјештеник је наш високоиреосвјештени владика дијецезански Михаило , узвишени безпристрасни судија, милостиви заштитник и бранилац наш. Племенито је срце светога владике нашега, препуно радости и среће, кад му сретно отпочето велико дјело око унапрјеђења црквенонародног живота у напрво иде. А у том сретном подузећу срета с највећом радости свога светога владику његово мило свјештенство и стадо, које нојимље положај и дужности своје. И велики Бог помогао нашем светом владици и нама духовнијем синовима његовијем, да не клонемо, да не застанемо на претешком али и преблагословеном путу томе. Па нека света првосвјештеничка круна у данашњем добу претешкијех искушења на овој стражи српства и нравославља заблиста поновљенијем сјајем неумрлијех митроносаца ЈакшиЛа, Мушицког и Теофана. Живиц, свети владика Михаило! Живило свјештенство и стадо у духовном граду Његову! То је данас наша ријеч. Срнско православно свјештенство у иротопресвитерату кирино-глинском. У Глини, дана 17. октббра 1901. Данило Јов. Прица с. р. окружни иропрезвитер, Симеон ТеодоровиК с. р. протојереј, Пешар Велебиш с. р. парох Хајтићки, Михаило ЛемајиК с. р. парох Кирински, Тригорије ЖивковиЛ с. р. царох Влаховићки,