Srpski sion

Б р . 48.

„ОРПСКИ СИОН."

С тр . 801

храма у дом благослов Божји, и свети анђели ће без престанка окружавати њихов мали стан. У зрелом узрасту љубав ка храму одушевиће их на сваки добар подвиг, утешиће их у сваком јаду и невољи. Хладни разум никаквим саветима не ће утешити измучене страдањима душе. Оамо ноглед вере на страдалника Искупитеља одржаће нас у тешким тренутцима ншвота. И хоће ли презирати Христос оне, који Му притичу с вером? Он, који не поштеди Себе „нас ради људи", зар ће одрећи у канљи духовне росе ради оживљења измученога жалостима духа нашега?! Па нека се утеше они, који могу слободно призивати Оца небескога, иека се радују од младости, који заволеше дом Госнодњи (Псал. 121, 1). Онај није без завичаја и није бедаи, у кога је храм мило пристаниште, за кога је отворена неисцрпна благајница благодати Божје! Али ако родитељи, васпитавајући ум и срце детета, не обраћају пажње па његову вољу, то их, у истину, могуће је упоредити неразумном човеку, који зида кућу на песку (Мат. УП, 27); њихова деца постаће људима речи, а не дела; то ће бити неразумни радепици на њиви Божјој, који ће место тога, да се труде и сабирају готову жетву, ударати, млатити ваздух леиим речима. И колико је сада међу нама изумевача Фразе, колико носилаца неоснованих идејала, колико сејача празнога семена под громким кликом прогреса и савремености. Очеви и матере! Од ранога детињства васнитајте у својој деци такове људе, у којих би реч била близу дела! . . . Имајте у виду, да се ирва нојава слободнога рада у грешној природи човечјој изражава у самовољи и похотљивости, — и то је тако обично у депи. Али родитељи врло често заборављају то и гледе кроз џрсте деци иревртљиви правац слободе, који се пробуђује, — и за то како често горким сузама морају да искупљују слепу љубав своју! Обично говоре, особито нежпе матере: „иека се дете наслађива слободом и задовољствима свога узраста!". . . Али то нравило могло би бити без опасности и згодним у делу васпитања само тада,

кад би наравствена природа наша била у свом првобитиом иевином стању. Таково правило не даје нам Реч Божја, Она говори: добро је човеку носити јарам за младости својв (Плач. Јерем. Ш, 27). Грешна воља треба да буде ограничавапа у првим навалама својим ради тога, да не ојача у суровости и дрскости, у пркосу и самовољи, тако обичних у животу и тако убигачиих ради среће и добра, особито породичнога. Младо криво дрво остаје свагда криво и без облика лепога, ако се не иостарају исиравити га, док се оно савија, док је младо: то исто мора се казати и о деци. У сваком међу њима примећава се самовоља и тврдоглавост, свакако, у разним степенима — у једном више, у другом мање. Остављати те погрешке без исирављања — значи посветити децу иа праву несрећу у животу. По томе, преко је иотребпо постављати границу прохтевима дечјим, преко је потребно навикавати децу ка губитцима, невољи и трпљењу, да би се временом развијала и развила у њима права наравствена сила, која се састоји у савлађивању самога себе и с којом могуће је бити сретним посред највећих животних незгода и неприлика, тврдим и несломљивим носред најтежих искушења и животне борбе. А главно је, — таково васпитање деце припрема их ка усвајању важнога начела хришћанске наравствености — самоодрицању, без којега не може се достигнути блаженство и снасење. Ето, то су најглавпија хришћанска правила о васпитању дечијем у духу благочестија, које, ио речима апостола, на свашто је користно и има обећање живота садашњега и онога, који иде (1. Тим. 4, 8). Па нека запамте та правила очеви и особито матере породица! Муж-отац, без престаика заузет делима службе или бригама о течењу средстава за живот, не може увек непосредно мотрити на развијање дечје, на буђење у њима првих појмова и иаклоности. Прва брига о деци лежи нарочито иа матери: дете је ближе од свих к матери, и она је прва његова наставница и руководитељица. Прво изговарање имена Божјега, прва мо-