Srpski sion

С тр . 848.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р. 51,

то ће се тим пре извргаити атрофија религиозног чувства, ако се оно не вежба и не користи лучама светлости религије Христове. Само теоретично изучавање религиозних истина, без учегаћа опита хригаћ. живота, није достатно за вежбање и развијање горе споменутога органа религиознога познања. И најученији богослов мање је познат са реалним деловањем вигаег духовног света, него ли неуки и скромни Хригаћании са дубоко и гаироко развијеним религиозним чувством Први поси у своме уму једино преставе о Вогу и у опгате о невидљивом духовном свету; а други реално прима деловање благодати Божје. Први може ггрекрасно знати све потанкости система богословских знања, а други опитно стоји у додиру са тајнама духовнога света. Први много знаде о Богу и Његовој благодати, а други непосредно, реално осећа Бога и Његову благодат. Да би имали бол,у наочигледну нреставу о овом одногаају знања и онита у хригаћанској религији, доста је, да покажемо на следећу аналогију. Преставите човека који изучава физику но књигама, гата вигае са прекрасним нртежима и сликама, али није никада завирио у Физикални кабинет, никада није учинио ни једног физичког онита, никада се није уверио, каква је у истину електрична струја, никнда није видео, како се светлост кроз призму прелама како се разлучује у боје, дуге. Разуме се, да ће овакав човек имати неко знање или боље рећи преставе о физици , али неће имати нравога опитнога знања о тој опшној пауци. И, разуме се, обични (прости) техничар, који непрестано ради са Физикалним апаратима, у сугатини вигае је реално нознат са физичким појавама, ма да и нема опгаирног теоретског знања у области горе сноменуте науке. Како се често људи жале, да би (они) ради веровати, ради би имати религиозно чувство, али да им се никако не да вера и тесно с њом спојепо живо религиозно чувство. — Вечпе сумње у истине хригаћ. вере, ледеиа хладноћа срца и туиа равно-

душност нрема нојавама вигаега поретка религиознога живота — то све каједно узето чини јаку препону за силе искрепе вере и дубоког религиозног чувства. Но ове обичне жаобе јесу резултат тога, што оцити правог хришћ. живота нису ни мало позпати људима, које узбуњују религиозне сумње и у којих нема ни мало религиозиог чувства. У хришћанској религији неопходна су два опита: спољашњи и унутрашњи. Ми ћемо се најнре задржати код расматрања спољагањега опита. Овај опиту пракси хригаћанског живота особито се може нрименити на децу. У детета, као гато је иознато, спољашњи органи чула: вид, слух, мускулни осећај, особито интензивно Функциопишу. Дете много јаче осећа околни свет, него ли одрасли. РеФлексија је код њега знагно ман.е резвијена, него ли код одраслога. Оно, тако рећи, мање мисли, него ли осећа. Ево за гато спољагање изјаве религиознога чувства човека, као: крсни знак, клањање, посећивање храма, свегатене слике, икоие, свегатене радње код богослужења — све то највигае привлачи пажњу детета! Све то оно живо прима својим спољагањим органима чула. Пролази дуго времена, док дете од осећаја пређе к реФлексији, к сазнању и разумном схватању свега, гато се око њега догађа! Отуда је јасно, како важан значај за развитак и одгој религиознаг чувства дечијега има разумно поступање родигеља и педагога код спољагање стране религије, код њених обреда и т. д. Ипгензивност и свежина осећања онога, гато се око детета догађа, јест г»1)ви услов за живо усвајање религиозног чувства. Шго је у овоме иогледу одвигае, гагетно је. То чини да у детета ослаби интензивносг осећаја, после чега наступа чама. Ево за што није педагогаки, водити децу на богослужења која дуго трају, ако родитељи васнитаоци нису сигурни, да ће деца остати за цело време свршавања тих богослужења пажљива. И заисга као резултаг умора од дугог стајања на богослужењу нојавиће се код детета расејаност, дуго време, немарење за молитву и свештенодејства, а из овога