Srpski sion

ТЈи Ц. , гуцс ки

поседу те дијецезе, као што је стајао и за настојатељства Живковићева ? Манимо се сажообиањивања, него ирионпмо раду и послу, којп је од јединог и одлучног значаја п вредностп у питању манастпра Ходоша и његове реинкорпорацпје нашој Митрополијн. Данашњи Саборски Одбор се од новијег времена бави с тим питањем. Шта је све чинио и шта чини у тој ствари, — није још за јавност. Можда ће људи, који су, радп већег и лепшег шаренила, у програм своје странке унели и ствар манастпраХодоша, — рећи, да је Саборски Одбор требао и пре ту ствар предузети. Зашто није пре, ми не знамо. Ал' би хтели, да нам ти исти људп — ако хоће да им верујено. е је њима заиста пукло срце са Ходошем — кажу: Зашто Саборски Одбор од 1879. до 1885. није извршио закључак сабора од 1879.; зашто га није извршно Саборски Одбор од 1885. до 1890.; зашто у ствари манастпра ннко пе рече нп речп на сабору од 1892., у којем је било н више него десет радикала. Зашто се та реч није чула нп на сабору 1897. г., на којем су радпкали били још бројнији, а све љући од љућега? Овај сабор је, истпна, кратко време саборисао, али кад је било времена за мпоге којекакве интернелације, било је бре, и за једну — ма и кратку, ал' паметну — и о Ходошу манастиру. Но интерес ствари захтевао би, и у овом случају, да се рекрпмпнације оставе на страну, а сви сложно, бар од сада, да прионемо око свега, што се учинити може на ревиндикацији нашег српског манастира п Ходоша и Св. Симеона. Саопштпо протопрезвитер ЈеремиЋ.

Румунека црква у XIX. веку. (Наставак) Кнеза Александра Кузу Румуни радо називају Петром Великим због оних рефорама, што их је извео у Румунији; али она штета, коју је он нанео земљи прогањањем дркве православне, његово јавно исмевање религије и његова заштига заиадних вероисповести на уштрб народне религије — сачињава битну разлику међу стварајућим генијем руске историје и злим разрушиоцем праоснова румунске историје. Чак и најбољи румунски историк Ксенопол указује на ту разлику између ова два владаоца, када прича о религиозном карактеру прутског похода Петра Великог. За Александра Кузу такав подвиг не да се ни помислити: Он је за све време свога кнеже-

ШШН." «». 169.

вања нештедимице гонио православље, које је он рђаво схватао; потпуно делећи мишлење румунских националиста, он је у православљу гледао преграду за слободан развитак румунског народа. Настуиио је на.јжалоенији период у историји румунске цркве, чијој карактеристици, у кратким потезима, сада приступамо. Тек што је само одстрањен био руски протекторат, који је обуздавао румунске националисте, одмах ови подигоше читав рат против православља, као „фанариотске културе." Фанариоте су постале предметом исмевања чак и на позоришној бини, а истом исмевању подвргоше калуђере и калуђерство у опће, почеше говорити о потпуном уништењу калуђерства; против калуђера и епископа стараху се да подбуне и нарохијско мирско свештенство. 0 калуђерима су и у парламенту говорили, да њих треба удаљити у пустињу — да се тамо моле за грешни људски род. С намером да се ограничи и ослободи калуђерство, издана беху црквена правила, по којима у калуђере могаху ступати само 60-то годигањи старци и 40 то годишње жене, а млађи од тог доба могли су ступати само богаљеви. Мирско свешгенство чак је створило и заверу против калуђера и епископа. Поникоше два листа, који узеше себи задатак, да вређају епископе, калуђерство и сав строј православне цркве. Ну, уграбивши у своје руке власт, румунски либерали пођоше још даље: они стадоше у опће одбацивати религију, потребу свештенства итд. „Та зашто развијати у народу сујеверу и утврђивати средњевековне предрасуде, нека разум ступи у своја права! Доле с поповима, тим поборницима, таме, шарлатанцма, дерикожама народним! Да живи разум!" Према, таковом расположењу интелигенције на спрам православља и свештенства, Александру Кузу не беше тешко „реформирати" румунску цркву по свом властитом уверењу. Пре свега црква беше лишена манастирских и уопће црквених добара. У Румунији беше два типа манастира: месних и посвећених или преклоњених грчким обитељима, у Ов. Земљи. Већ првих дана свога кнежевања А. Куза је смело изјавио свегатенству, које је дошло да га поздрави, да ће конфисковати сва добра, која припадају иностраном свештенству. Али није он мислио пружити руку само на преклоњене манастире; иста судбина постиже и месне манастире, а пре