Srpski sion

„СРИСКЖ

сиоа*

Стр. 24?

штвени без икакве разлике. Сви ти закони и уговори настају договарањем, а договарање опет разговарањем. Јер „што се чешће разговара, то се боље договара," а тек знамо, да не само што „договор куће не обара," већ и то, да је „договорна најбоља", и да „договорна селу одговара". Због тога и „боље се наврх њиве договарати него се на увратинама карати", ма да се и код уговарања чешће чује приговарање, које само у неразумних људи може да буде узрок свађе. „Ко не зна, што је приговор, не зна ни што је договор." Што друштвени, рецимо државни, закони толико вриједе, томе је узрок у снази друштва, која је већа од снаге свакога појединога члана друштва, те се за то ријетко ко и усуђује што против закона учинити. Јер ако што против закона узради, зна да ће за то бити кажњен. Без те снаге не би мо« гло ни бити закона; јер на што закони, кад би се кршили; а како се не би кршили, кад не би било снаге, да се онај, који их прекрши, — казни? „А одакле друштву та толика снага? '' запитаће вас когод. Одатле, што сви поједини чланови здруже своју снагу у једно; а ви знате, „кад се сложе, и слаби су јаки", као што је и „свака вода с поточићи јака," док „без друштва нема јунаштва." На том се темељи донекле и снага т. зв. опћега јавнога мнијења, до којега многи толико држе, ма да, с много другијех разлога, немају право, јер тешко да има ишта, што се тако мијења, као баш то јавно мнијење, и јер се оно пречесто на зло употребљава. Тако људи н. пр., „кад које псето хоће да убију, повичу: бијесно је," и осуда се махом изврши. Ето тако то зна бити, „кад свјетина узме ук." За то, што се јавноме мишљењу кад и када збиља тешко успротивити, и ти „кад сви повичу: пијан си, лези, ако и нијеси!" И ако би ти то често могло шкодити, много ће ти пута ипак и користити. Осим тога што свако ваљано друштво т реба да тежи што више за тијем, да очува свакоме његово право, и да буде п рема сваком своме члану праведно, мора 0Н0 ићи и за тијем, да удовољи жељама т

свију својијех чланова, колико икада може. То ће пак бити само тако могуће, ако сваки члан друштва буде хтио радити што више добра свакоме другоме члану. С тога не смије нико у друштву да „ради као ни себи, ни своме", Кад би тако радио, он не би могао бити ничији, па ни сам свој добротвор. Он не би на тај начин за право ни био човјеК; већ ^аво; јер овај не само што ником другоме не користи, већ „враг ни сам себи није добра учинио." Човјек сваки по природи својој „навраћа воду на своју своју воденицу", јер не само што „нико себи злотвор није", већ — како и сами знате — „свак себи најволи." Вадава, „не лаје пас за село, него за себе." Тако и човјек, радио што му драго, пази у првом реду на се и ни своју корист, Ово марење за се, док се у њем не претјера, није ружно. Шта више, само подтом погодбом, ако човјек мари за се, може он да мари и за друге, а „ако није за се, није ни за другога". А то је и посве наравно. Јер „ко је себи зао, како ће другом бити добар?" Нема говора, „ко себе не зна сачувати, не зна ни другога". Тога ради треба сватко у првом реду да се сам чува, јер „ко се чува, и Бог га чува". А „ако се не умијеш чувати, ко ће те чувати?" Тако и оиај, „ко хоће да га други људи поштују, ваља најприје сам да се поштује". И вјерујте ми, да „нико ншсога не може осрамотити, док се сам не осрамоти". Но није доста да само себе, своју особу, сватко чува, него треба да чува и свој иметак, будући да онај, „ко не зна своје чувати, туђе по готову" не ће умјети. Ко то не ће да ради, већ своје баца и ћула, „ко изда своје, горе ће ту^е". Никада не сми.је човјек бити сам свој непријатељ, па макар хтио тијем и другом коме користити. Што то помаже, да „ко туЈју кућу диже, а своју обара?" „Китимо своју цркву, а не туђу!" Кад своју накитимо, онда ћемо туђу. Ако не ћеш тако, већ си се упео да сам себи шкодиш, ето штете и за те и за друге! „Нико ти не може помоћи, кад си свој душманин." Него ако човјек у марењу за св пре-