Srpski sion

(Ј тр , 252.

„СРПОКИ (?ИОН а .

в*. 16.

она је ишла и даље својим убитачним путем и светила се за протест сво.јим све новим и новим гонењима. И тешко је рећи, чим би се то свршило, да између јерараха румунске цркве не подигоше се и други неустрашиви борди за православље, којима најпосле пође за руком, да очувају стару историјску светињу и, шта више, даду у неколико други иравац јавном мишлењу. Наиме, они пробудише у румунском народу здраву историјску свест као народа нравославног, који само у православљу има гаранцију своје националне самосталности. На челу тих славних бораца за православље стоји велики пастир земље румунске Филарет Скрибан-Попеску (т. ј. Поповић), номинални епискои ставропољски. Том хероју — великапу, спаситељу румунске православне цркве од грожене јој страшне опасности, мора и најкраћа историја цркве румунске дати ночасно место. јер за све што је у данашње доба добро у румунском црквеном животу, само Филарету Скрибану има се захвалити. Оцењујући јБегов значај, проФ. Конст. Ербачану, вели: „Што данас Румунија има свога гаштитника, свога апологету Хришћанства, само њему захвалити има; ако се данас когод хвали знањем Хришћанства, за све то је њему обвезан; ако се даиас још по где где виде светилници у румунској цркви, све су то његова деца; што данас, још најпосае, има међу нама хришћанског живота, зато ми треба да смо нотпуно благодарни Филарету". А та карактеристика ни мало није преувеличана. Дакле, појава Филарета Скрибана (као и његова брата НеоФита, који му беше ревностан номоћник) на историјској арени онога доба, кад је православ&у грозила врло озбиљна опасност, јесте догађај од велике историјске важности. Од то доба отпочиње у историји румунске цркве нреврат на боље. Филарет (као световњак Василије) се родио 1811. године у месташцу Бурдужени, које лежи иа граници Аустрије. Своје 0 'шовно образовање стека > је у кући евојих родитеља и у манастиру Теодоровском — код калуђера Грк&. За тим је огишао у Јаш, где је одлично свршио јашку Академију. Као изврстан ђак он

буде у истој академији одмах ностављен за проФесора геограФије и Француског језика. Као озбиљан мислилац и дубок познавалац румунске историје и румунског народа, у изучавању којих му много номогоше његове заиста гениалне снособности, честа путовања по румунији и дружење с про стим румунскии народом, — Филарет Скрибан, више него ико други, високо је схватао смисао, сврхе и идеале народне, којима и за које и данас бије срце народа, те којима тежи његова душа. Ои је добро схвагио, да једино само православна вера сачињава душу румунеког народа, одушевљава га; да је ван православља он труп, бездушна играчка у рукама непри јатеља његових, јер заједно с иропашћу православља мора ногинути и румунска народност Стога је он и све своје силне моћи нослетио на обрану православља. Држећи, да је православље у свој сили и лепоти сачувало се у Русији, он, већ као проФесор јашке академије, напушта катедру и као прост студеет ступа у кијевску духовну академију, коју је основао његов сународник и земљак Петар Могила. Само је две године Филарет Скрибан провео у Кијевској Академији, али и то је већ било доста за даровитог Скрибана, да. научивши руски језик, у исто време са сјајним успехом доврши потнуни курс академије и добије стенен магистра богословља. У кијевској академији још већма се утврдише његови идеали православља и његове свезе с православном Русијом, што је он дивно изразио у свом говору, кога је држао на свршетку академског курса, а у присуству митроиолита Филарета (Кијевског). „Ја сам овде сгранац, говорио је он између осталог, мој род, моја отаџбина далеко су одавде, а и језик је наш други. Али овде, у тој колевци вере и нросвете највеће на свету имнерије, ја сам нримљен као свој, па можда и боље него свој, Две године провео сам ја овде под твојим отачким нокровитељством, под руководством добрих наставника, у пријазности свију, који ме окружаваху, и те две године сматрам ја за најлепше у животу своме А кад се Повратим у отаџбину своју и отаџбииа мз моја занита, да ли си нознао праву му-