Srpski sion

ЈјрБр . 1 . српскм смон«.

За време оног жестогог и нечовечног гонења Србаља у вараждинском генералату и отимања манастира Марче, одликовао се у том гонењу и отимању генерал гроф Бепвенута Петаци. Па како се „носио" с тим силником, од кога .је што-но реч дрктало и дете у мајчиној утроби и који је срнским свештеницима ни кривим ни дужнима по сто батина јавно дао ударати, Арсеније Радивојевић ексарх и администратор костајничког владичанства, и кандидат епископски? Ево, како! У писму своме од 4. Октобра 1753. писатом владици горњо-карловачком Данилу Јакшићу рече му ово: „ — — Со здјешним Г. генералом гроф Петаниом у великој злоба и свађи живим. и како ми је бједнаето отгововорио на мое писмо, јему иисато, такова хула и безчестие неслшпато, обаче ја премжде јего мало от чести дерзнул ушчинути јусом каноническим и привилегијами пункти и проч., на кое јему весма видило се противно јего ауготоритету, јако мужу сушчу благородну, и дал транслоцирати и у Виен иослал, обаче и ја јего во оригинале писмо послах до моего Г. Принципала и ктому писмо мое до јего Екселенција писато, послах вчерашњом поштом, а ничто друго Пр. Господине само что аз дерзновено поступих и свашченике наредих у диштрикт Марчански, ондешње Христијане отврашчати от уние, на кое сви возвратишасја својеј православно.ј цркви, а ниње конечно заиретише да неусудимсја онамо какову команду имати, и на мостове кустодију ноставили, от свјашчеников наших никого недајут пропустити, но воспјат их возврашчати, и ашче скорјејша какова помошч не нријдет от Их ц. кр. Бел. да можемо цјелу јурисдикцију во оном номенутом марчанском дигатрикту имати, то по истиње Пр. Господине, вси пропадну, понеже људе на свачи дан прелшчајут и нретет живе на коцеве надјевати, ашче не би от их кто ишал у Марчу службу слишати и унитским марчанским свјашчеником приложитисја и отдепендиратисја." А у писму своме од 28 октобра и. г. писатом истом владици, рече и ово: „ На Г. генерала гроф Петицију, от Их Вел. декрет пришел, да во диштриктје марчанском, наше цркве закључане отвориг и наши свјашченици

Јгр 77.

ондешним христијаном да службу должнују извершујут, и не хотјел сотворити, но иначе он паки Их Ц. к. Вел информацију послал, јесм 8о1еп1881те протестирал код них Екселенције Г. Генерала да св.јашченике наше наредити и нослати тамо службу должнују исполњавати. На сие Г. поменути, паки изволил протестирати у име Нихова Ц. к. Величества да непошљем тамо до укнза втораго, и ашче би многе посилал, то их све будет оковати у жељезах и в темницу поставити, јешче и мње самом неотречет сицевим образом трактирати. Гдје между мноју и Г. генералом велика крамола здјелала се јест от полтретиаго часа после полудне даже до пол седме уре пребих у јего резиденцији в Копривницје сего тегушчаго 24. о. м. доста несчастија между нами било јест." И овако се држао Радивојевић у оно време, кад је молио владику Јакшића да му пошље који цекин — дукат — на издржавање, рекавши му у иисму од Децембра 1753. и ово: „ — — Вјера Божија ашче непошљете мње кои цекин да се кои дан овамо прераним, не вјем што буду твориги, прихода ни откуд ни крајцара. Да Бог уклонит овакова живота." Кад помислимо, како се у данагањем веку, где све излази у новинама, брзо заборави п на добра и рђава дела, те не прође ни 2—3 године, а кад-кад и мање, да се слави онај, на кога је народ —јавно мљење — бацао дрвље и камење, а на против баца на онога, који се дизао у небесе, и како се данас грле и љубе они, који су се до јуче најжешћим погрдама частили односно презирали; не трзба се чудити шго се у оно доба, кад не бешв новлна, те се није могло ни знати, какак је био Орбин-калуђер Арсеније Радивојевић, нодигла хајка на њега наскоро по његовом доласку у Нови Сад. Читајући човек „народну побуну" у Новом Саду .1777. због забране односно наредбз мађарске конзилије, да се у будуће морају мртваци сахрањиваги у загвореним сандуиима, као и њене последице; не може довољно да се начуди, „биватељима" новосадским, да су могли за љубав онако незнатне сгвари, у чему је владика Радивојевић понајмање крив био, онако осетљиви и бездушни бити, те не само јавно грдити га, називати свакојаким именима, и „ ако је његов живот од саме младости био узор чистоше ", него и царици га неистинито оптужити „гнусним пороком содомије."