Srpski sion

Број ?.

јер све што се у Аналитици тој говори, наводи и доказује, говори се у изврнутом значењу, наводи се у преокренутом наопако смислу, доказује се соФистически. Лаж се у њој продае под истину, незнање нод знање, лукавство иод искреност, подло ласкање под нростосрдачност, користољубива приватна намјера под обшту корист пркве и народа, порок под добродјетељ. Мисли су у њој изнрекрштапе, противурјечија у говору јавна, дух разоварајући у цјеломе, у кратко цјела „Анакитика" тако је написана, да се не може управо нресудити. или је она недостојнија нравославнога Еиискоиа или је писатељ њен педостојнији православнога Енископства, али то је извјестно, да она ние достојна народа Србскога, кога је понизио Г. Епи скоп Платон у Аналитици до малољетнога, неразсуднога, незрелога дјетета, кое се може шареним стварима заслјепити, да не види оно, што му се не да видити; и љеним речима заварати, да и дозна оно што му се неда дознати, као што и 10 пе подпада пи иод какву сумњу да је Г. Епископ Платон Аналитиком том ударио печат и потврдио сам сва своја иезакона дјела, и ако га ни једно досадашње дјело његово не би могло у цркви осудити, једна би ова Аналитика то морала учиниити. То је у обште речено о Аналитики Г. Епископа Платона, а за доказатељство тога, што је у обште речено, доста ће бити гдје која само мјеста из ње воособ навести и пресмотрити; — и тако 1. ТТТто се шиче увода у Лналигаику. У уводу на страни V. каже да је он „ужасно, неправедно, срамно, безпримјерно наиаднут" и да зато "сам себе, а иреко свега достоиство Енископа" мора „бранити противу усијанога пристрастија пламтеће клевете — и по души јавно, као што је и нанаст јавна представити суду всецјеле цркве и цјелог народа Орбеког ту неповољну ствар". Ако је то за Г. Епископа Платона ужасно, неправедно, срамно, безпримјерно нанадање, што сам ја као његов Патријарх и као први чувар устава и правила црквена, неправилна и незакона дјела његова званичним путем огласио за такова, каква су, и то ондје само гдје

су почињепа; онда колико мора бити ужасние, неправедние, срамние и безпримјериие за нравославну нашу цркву то, кад чуе, да се њен Епископ упиње силом доказати, да морају имати закону важност у нашој цркви она незакопа дјела, која су починили њени душмани и непријатељи онда, кад су закључили истребити цјео иарод Србски дакле и цркву Србску у овој Држави, и то он жели доказати зато, што то цриватна корист његова изискуе. Г Епископ Платон сам признае и мора признати сва своја дјела, јер су она јавна; кои год нравославни Србин успореди та његова дјела са основопоженијама наше православне цркве, сваки мора о њима тако исто мислити, као што мислчм и ја, као Патријарх његов, дакле да су незакона, неправилна, пагубна и убиточна за нашу цркву; а ту нема никаква пристрастија, кленете ни напасти, гдје се позната цјеломе свјету дјела Г. Епискона Платона своим правим именом називају Г. Епископ Платон представља своја дјела свеобштему суду свецјеле Апостолическе цркве и суду цјелога народа Србскога, а то ние у реду, нрво неби могао ни онда чинити, кад би дјела његова већ била надл<зжним његовим судом осуђена, једанпуг и други пут; јер изв ш Јерархие наше, од кое. као од независне у свему од други Јерархиа изван Мопархие Аустријске, не може нитко нарицати ни на кога, а у колико мање може он то чинити сад, кад му јошт ние надлежни суд његов ни судио, а друго је противу канона 74. Аиостолског, 25. Трулскога, 15. Антиохијског, 15 и 53. Каргагенског, 1. н. Константинополског и противу Гл. 57. и 58. од свитка иови Јустиниапови заповједи, ио коима Епископу кривом у свему суде Епископи, Митрополити и Патријарх, и кои тражи други суд, губи чин. На страни VII. наводи Г. Епископ Платон примјер самовластија Инокентија IV. паие, и непокорности Роберта Епископа Англескога, али кад се овај нримјер успореди са дјелима Г. Епископа Платона, оида је он то што је био иапа Инокентије, јер је он сва дјела починио по самовласгију своме противу канона, а ја сам као