Srpski sion

С тр. Ш. „СРНСЕЖ ожт.'

патријарх његов то што је био Роберт, јер нећу и не могу да признам за правилна она дјела, која је Епискоа Платоп као орган маџарскога Правителства по самовластију противу канона учинио. А што каже на страни УШ. да Патријарх треба да налази достоинство свое, по рјечима Григорија в. „у важности и власти, коју с браћом својом Епископима нераздјелно притежава" — то ја као Патријарх његов и радим, јер сам рад да одбраним она основоположенија цркве, од кои аависи и достоинство његово и важност и власт, коју с браћом својом Ениекопима нераздјелно притежавам, него Г. Епископ Платон тражи достоинство свое у власти оној, коју је он сам раздјелпо од све свое браће и свога Митрополита по самовласхију своме притјажавао под маџарским Правителством и противу канона употребљавао. На страни X. каже Г. Епископ Платон, да ће у Аналитици својој ићи „за свјетом истипе". Ако је „свјет истине" у силу Бога правдати незакона и неправилна дјела, и свима измишљеним средствима натеривати цркву, да и прими за нравилна и закона, шта би дакле онда била „тама лажи". Даље вели, да тај његов посао ние ,,бједа Платонова, него бједа свију нас, бједа народна, бједа црковна", то је истина и јошт само се као толковање те истине тој искреној исповјести Г. Епископа Платона мора додати то, да се незна или је већа бједа за цркву имати таквога Епископа, који је кадар био она онака безсовјестна дјела починити, или је већа бједа за њу слушати, како Епископ такав безсовјестно брани безсовјестна дјела своја, али свакојакое бједа за цркву доживити од свога Ечископа така дјела и таку обрану. За покојнога Епископа вершачкога Поповича каже, да га свјет по Бачкој, Торонталу и Срему жали. Свјет жали и Г. Епискона Платона, а жали и онога, кога на вјешала воде по правди; али жали га, што је до тога дошао, но то жалење не правда ни најмање дјела незакона и неваљала. На страни XIV. каже Г. Епископ Платоп, да је зато писао Аналитику, да оправда чест достоинства Епископскога, јер

Б р. ?.

вели „ ј Еиискоии су снагом сс. канопа тод казнију отлучтија обвезани пазити на чест досшоинсшва свога, кое ош њих како саме с. цркве тако исшо и државе чест и иолза неопростително захшјева". Тоје истина; али Епископи назе на чест достоинства свога опда, кад живе и чане онако, као што ка нони заповједају, а не чине оно, што канони забрањују, а кад Еаископи не чине онако као што канони заповједају, а чине оно, што канони забрањују и до тога с противуканоническим поступцима своима детерају, да им мора црква дјела њихова уништити, и да они пишу таке Аналитике, коима за љубав свое нриватне користи труде се оборити права, чест и достоинство цјеле свое цркве; онда не само да не пазе на чест достоинсгва свога, него хотимице газе чест достоинства и падају под казн, коју им канони у томе случају ОДређују. (Наставиће се.)

0 постанку ерпских манаетира у темишварској епархији Од Ви^ентија Јовановића Видака, владике темишварског. Превео с вемачког Григорије С. ЈовиЋ, протопрезвитератски помоћник. Познато је, да су ратови у XVI. веку захватили скоро целу Европу, а краљевину Угарску, Ердељ и Темишварски Банат у тако жалоспо стање довели, да су ове цесаро краљевске наследне земље непријатељу Хришћанства често пленом бивале. При тако жалосним приликама, као и нре тога још у XV. веку, српски (илирски) је народ у великом броју прелазио амо из Турске, те пресветлој кући Австијској, као и цару Фердинанду I. тако одан био, да је на сваки миг његов спреман био жртвовати и последњу каи крви своје. За такову верну службу своју, не само да је добивао разна права и правице од угарских краљева и дијете у законским чланцима и т. зв. „брукском-либелу", него је и слободу веронсповедања уживао у свим цесаро-краљевским наследним земљама. Како је у исто време језгра и управо највећи број српског народа насељен био