Srpski sion

Б?. 7. -СР11СКИ ОИОН* От. Ш

XV. и ХУ1. века, т. ј. онда, када се многобројни народ из нограничних краљевина Србије и Влашке преселио и себе под власт хришћапских владара подвргао; то се онда може довољним доказом сматрати, да су горе поменути манастири основани милостињом Хришћана а са зпањем владара, који су народ као страпце (ћозрИез) сматрали. Да би их пак у насељеним местима учврстили, даваху им разпе олакгаице и ногодностн, које су изречно наведене у нремилостивим народним привилегијама, у којима изражена беше и потврда свих осталих манастира и цркава. Год. 1759. објави државна власт тадашњем владици темигаварском Георгиту Поновићу у ногледу манастира, да превигањи двор не дозвољава вигае умножавати манастире грчкога обреда, али дотадањи број остаје, о чему је известио исти блаженоупокојени енископ бездинског архимандрита Дионисија Живојновића, рекавгаи „да ЕБегово Цесар. Краљ. Аиост. Величанство умножавање манастира у темигаварској енархији без питања и сревишње дозволе забрањује, а дотадањи број најмилостивије допушта и потврђује." Из свега се овога може с правом из вести, да су манастири Бездин, св. Ђурађ, Партош и Војловица свакојако основани још у XV. и XVI. веку и то са знањем земаљских владара, који су по примеру предака својих призивали стране околне народе (иоданике), у намери да им омиле боравак у св?1ђчш земљама; да су манастири 164 године били изложени свирепсгву Турака; да су све писмене доказе погубали; немилостиву судбину издржали и нленом пламена бивали, а након тога, да су се помоћу победног оружја нрејасне куће Австријске 1716. г. под хришћанском влашћу онег опоравили и цо данашњег дана у миру проживели.** ** Коме је вдадика темишвареки Вићентије Јовановић Видак, поднео горњу историју, коју је потпи -ао у Темишвару 8. Марта п. с. 1773., не внлмо. Биће да ју је поднео земаљевој вдади у Темигавару, пошто је опис евију наших манастир* у мжтрополији карловачкој преко илирске дворске депутације поднесен круни 1772., и то поменута четир манастира у твмишварској епархији б. Октобра, односно 5. и 22. Дедембра и. г. Манастири Бевдин, Св. Ђурзђ и Војловаца постоје и данас, дочим је Партош још 1777. укинут круниним решењем. 0 Партошу ћемо идућом приликом коју више проговорити. _________ Ур. СРТТСКИ ОИОН 1903.

Боде им очи „званичност"! И ако је у нашим народно-црквеипм саборима овамо од 1870. било више пути говора о томе, да треба установити званичан орган за црквено-народне ствари, и ј том погледу чињени разни иредлози; ипак се није никад дошло до иравог закључка и изведења. Св. архијерејски је синод, увидевши потребу таковог органа, закључио у својој седници од 23. Октобра 1890. под син. бр. 12. да се иокрене званичан лист. Исти је закључак Његова Светост Г. панријар Георгије као председник, изволео овом наредбом објавити : М. 10. -- ех 1891. Наредба Његове Светости Г. натријарха српског Георгија, издана саборском одбору, Мц. савету, Мц. шк. савету, иреосвештеној Г. г. епископима и еиархијским властима и патроналима срп. прав. великих гимназија у у Карловцима и Н. Саду, у предмету оснивања периодичног листа „ Ориског Сиона", као званичног органа карловачке српске митрополије. Закључком својим од 23. Октобра 1890. М. 425. Син. 12. изрекао је св. архијерејски синод карловачке српске православне митрополије, да је за ову митрополију неопхоцно нуждан један званичан лист, у којем би се службене публикације, окружнице, едикти и т. д. обзнањивали, а и расправе по црквеним нитањима на јавност издавале, и који би се претплатом и уврстном пристојбом за огласе народно-црквених власти издржавати могао. С тога је св. архијерејски синод овластио мене, да сходним путем и начином покушам основати и увести званичан лист за карловачку српску митрополију, и да такови свима иоменутим власгима, народно-црквеним заводима и црквеним општинама препоручим. Услед тако добивеног овлаштења, нисам нропустио учинити нужне кораке, како би се званичан лист за карловачку српску митроиолију установио, и како би се истом периодично излажење и матери ални опстанак по могућности осигурао. Извештавајући о овоме (долази наслов) част ми је умолити, да свима себи подређеним властима и својим подручним органима и заводима, црквеним општинама, свештенству и 14