Srpski sion

Бг. 19.

Он је био неколико пути биран и за посланика на нашим народно-црквепнм саборима, но у њима није никакву видну улогу играо. Овамо од последње 2 — 3 године, бивало је о њему вите пути говора, а особито у „Застава", у којој је у више нути уздизан као одушевљени Србин, због чега је тобоже гоњен бивао од српске јерархије. У њој се с поносом говорило о њему, како је он саборскои одбору исказом својим пред судом и нредатим списима односећим се на ХоДош, учинио српском кароду велику услугу, и како ће његов исказ и предати списи бити од велике користи при парници због Ходоша, уз драгоцене сниее што их је изнзшао и пронашао вредни архивар и изасланици саборског одбора. То је све писано о њему, и то је „народ" веровао, а кад овамо, а оно г. др. Мита Мушицки у свом извештају о Ходошу, не рече ни више ни мање за архимандрита Корнелија дс ли ово: „— Г. Корнелије Живковић тадањи архимандрит и настојатељ манастира Ходоша, предао је манастир Ходош румунској арадско.ј конзисторији 2. Јула 1887. Њ ша предаја нема иравне вредности , јер Корнелије Живковић није за ту предају добио пуномоћ нити од српског народног црквеног сабора, нити од Оаборског Одбора, те за то држим, да ће суд зацело ирогласити незаконитом ову нредају, а румунски посед означити ненравилним, незаконитим и злонамерним." „Румуни су врло добро знали, да је у тим питањима надлежан српски народни сабор и Саборски Одбор, камо се они иређе а обраћали, иа норед свега тога које претњама, које наговором испословаше, те им Корнелије Живковић иредаде 1887. манастир Ходош без одобрења компетентних форума." Кад би етојала ова тврдња г. Мишпцкова, ми бисмо могли и овом приликом добацити „Застави", односно писцима оних чланака, у којима уздизаше архимандрита Корнелија као узор српског калуђера: ето, какав беше арх. Корнелије! Овако, знајући како стоји са оптужбом г. Мушвцковом против сада умрлога арх. Корнелија, као год што нисмо за његова живота сматрали за умесно хвалисање његово, тако исто не можемо ни сада после смрти његове одобрити ону оитужбу нротив њега.

Сиоома покојни арх. Корнелије нити ће имати каквих заслуга ако дође ман. Ходош у српске, нити има кривице какве што је дошао у романске руке. Оа је у то иитање ушао као оно Пилат у верују само с тога, што је био у Ходошу архимандрит од 1853. па све до 1887., у ком је времену Ходош дошао у романске руке. Шго је Ходош дошао у романске руке, и он није у њих дошао тек 2. Јулија 1887., него још 1864. односно 1868., одмах после креирања романске митрополије, односно IX. зак. чл. од 1868. којим је узакоњена романска митрополија, за то се сваки нре може кривити, него арх. Корнелије. За то носи одговорност ире свега јерархија наша од 1864./8., а од 1869. и сви наши народни црквени сабори, који доиустише да Ходош иринадне романској јерархији, односно да га она држи у својим рукама. На другом месту, ми смо навели радњу наших сабора и јерархије о Ходошу. Од како је установљена романска епископија у Араду, па све до данашњег дана норед свег тога, што је у изборном саборском реду од 29. Маја 1871. речено, да и ман. Ходош учествује ири избору посланика за српски народно црквени сабор, арх. Корнелије нијз подносио манастирске рачуне другом коме, него романској арадској конзисторији, и то на срнском језику, и за цело време од 1865. до 1887. није арх. Корнелије стојао у каквој вези са. српском јерархвјом. Арх. Корнелије 1886. желећи прећи из романске у српску јерархију, у коју га натријар Герман Анћелић и нрими и постави за арх. у Месићу, морао је као што чине остали манасгирски настојатељи иредати унраву новопостављеном управитељу, и тако није 2. Јулија 1887. неовлаштено он предао Романима Ходош, него просто предају новопостављеном архимандриту, пошто је Ходош и дотле био у романским рукама и њихова јерархија водила бригу и старање о њему, и с његовим приходима располагала. С тога дакле ни не може пасти кривица, а по томе ни народна клетва на арх. Корнелија, да је тобоже он предао — издао манастир Ходош Романима. Не може на њега, ал може и пада кривица и одговорност на сриску јерархију од