Srpski sion

СРГ1СКИ

СИОН

С тр . 697.

српски народно-црквени сабор у ванредно заседање и обраћа се председнику саборског одбора, да пријави Бзеговом Величанству ово ванредно заседање српског народно црквеног сабора за 1. (14.) март 1904. године с овпм дневним редом: 1) Публикација решења Његовог Величанства и угарског министра председника о закључцима мајског сабора од 1902. године као и решење Нзеговог Величанства гледе Текелијног фонда. 2) Прорачун за 1904. годину. 3) Ревизија још непрегледаних рачуна од 1889. године. 4) Административни послови." Да није оиај закључак штампан у „Застави", полузваничном листу саборског одбора, не само ми, него сви ијоле који се разумевају нешто у нагаим црквено народним стварима; не бп веровали, да је саборски одбор, у ком је бнло 3 нравника и др. права, поред два фишкала нар. цркв. фондова, могао донети га. Саборски одбор у почетку свога закључка рече: „На основу §. 3. IX. зак. чл. од 1868., као и на основу §§. 19. н 22. тач. б. саборског устројства, све уредбе и све одлуке срт. нар. цркв. сабора иду па иотврду Њ. В., и упућују се срп. нар. цркв. сабору, а не саборском одбору." Ко зна здраво мислити, тај из овог навода не може ништа друго извести, до ли то, да наш народно црквени сабор без превишње потврде, не може ништа закључити и извести, ил право рећи, да оп нема никаквог ирава! Па да л је у истини тако? Није! Поменути §. 3. IX. зак. чл, од 1868. гласи: „Пошто је по томе деоба последника грчко-истичне цркве, у две ме^у собом независве, црквене области учинила, да је нужно, да они своја, у §. 8. XX. чл. од 1847.18. ујемчена права одељено врше; то имају верни обеју горепоменути митрополија право, да, придржавајући Нзеговом Величанству право на врховни надзор, што ће се уставно вршпти, своје црквене, школске и овамо спадајуће закладне (фундационе) ствари међу границама државног закона, одељено и самостално обављају и уређују на црквеним саборима (конгресима) што ће их дотични митрополити уз претходну пријаву Н>.

В. од времена на време сазивати, да тим својим стварима преко својих сопствених органа рукују и управљају, по прави лима што ће их они у овим конгресима донети, а Н> В. потврдити." Каква све права по овом §. припадају и каква има права по њему сабор, то је бар јасно за свакога, ко зна логично мислити. -И ако се ишта друго може из њега извести, не може то, да ио њему он не може ни једап свој закључак извести без иревишње потврде. А да се из њега не може извести оно, што је саб. одбор извео, то би могли најбоље показати Румуни, за које такође важи исти §., и да им човек каже, шта је из њега извело наше највише автономно тело, слатко би се насмејали, а подједно и чудан појам добили о нама Србима. Како је пак могао саборски одбор извести из тога §. оно, што је рекао, то је за многе тајна, па и за све, који се баве нашим автономним стварима. До данас још нико никада ни у сабору, ни у епархијским скупштинама, народним зборовима, па ни у једним новинама, тако што пе рече! Вило је говора о скучености наше народне црквене автономије, односно сабора и народно-црквених власти; — ал није било говора о томе, да сабор нема права ни један закључак донети и у живот увести пре превишње потврде! И кад данашњи саборски одбор држи, да сабор нема права ни један закључак донети, и у живот увести пре превишње ^ потврде; питамо онда: како је могао саборски одбор, који је поникао из саборске већине од 1902., и чији су чланови у њему играли главну улогу, толике и толике постојеће уредбе што их је сабор изменуо, а тако исто и његове одлуке, које су супротне постојећим уредбама, и не иштући односно и не чекајући за њих превишњу потврду, у живот их уводити? За пример наводимо само одлуку у погледу допуна и тумачења епархијске уредбе од 1871., повишења професорских плата и извргаење одлуке у погледу службовања професора С. II и ускраћене му плате, о црквеној свести, о избору