Srpski sion

ђр. 21

малом платом живлти моћи, да се економиа зактева! Високопреосвјашчени Господине! Вами је познато, да је овде столица Епкпа римокатол. с капитулом; да су професори од свиу мањи и већи школа; да се често случи да страни од нашег и катол. вјероисповједанија ово мјесто посјегпчавају, и послова ради које време овде задержавају се; даклен је наравно, да и наш свјашченик у прилику дође, и с каноникима и с професорима, и са страним лицама састати се, пак представите се какова је радост и чест нами и нациј, када од ови људи чујемо да се радо у друштву с нашим свјашчеником находе и ш њиме разговарају. Ово онда наше мало обшчество великим чини. Ово је нами дало повод Вас Високопр. Господ. Епкпе молити, и Вами препоручити се, да нам искусна у свом званиу, и за ово мјесто способна свјашченика опредјелити благоизволите, и за то када смо се Вашом милости препоручили, ни= јесмо нити за јереа Илиу Косановића код нас привременог учитеља нити за којег другог свјагнченика спомена чинили. Даклен и опет молимо у колико је могућно нашој жиљи у томе соотвјетствовати. Толико на Ваше милостившејше писаштје од 17. тек. нро 129. од препоручујући се Преосвјашченству Вашему Сењ 21. фебруара 1847. п. ст. нижаиши рабов Исидор Вуић с. р. Исак Милеуснић с. р." И тако владика Евгеније шаље у Сењ Милутина Теслу, да се злопати са породицом на 200 ф. плате и 40 ф. станарине и да сењско „мало обшчество великим чини". ишчекујући прилику, да се састане „с каноникима и с професорима и са страним лицама", како би Србима Сењанима намакао „радост и чест", а уз то да се учи — економији! Тесла је тражио од сењске војне команде, да војништво (правосл српско) недјелом и празником долази у српску цркву (внди број 15., стр. 470 писмо под 7.), али му иста команда одби захтјев,

СИОН СТР. "719.

него његово то званично писмо посла „са нужним извјештајем" ондашњем „заповједнику земље" бану Јелачићу. Заповједник војнички у Сењу био је мајор „Фрошмајер од Шајбенхоф." Нека даље казују писма Теслина. 8. Вд. Епарх. консисториуму, Сењ дне 10. ноемвриа 1849. Имао је покорњејше низуставлениј по захтјевању свога Обшчества и по собственоме побуђењу дне 6. тек. по на шему календ. у церкви с литургиом обично славословие Богу, ради сретно окончаног рата, и утвр^еног у царевини Австрии мира, светчано обавити. Ослоњајући себе на утверђениј темељ равноправности свију скиптру австријскому покоравајућих се народа и религиа, позовем к овоме торжеству, осим други овдје находећих се чиновника и почестника, и овдашње војничко заповједничство, требујући при том от овог за украшение речене светчаности, обичну милитарску почест. На ово заповједничство у лицу ц. кр. мајора Фрошмаер от Шајбенхоф мрзећи прекомијерно на наше благочестие и цркву, не само што је отрекао нашему торжеству обичну милитарску почест — коју Римцима дае, ако ће ју хиљаду пута — него и подчињене себи овдје у добром броју находеће се пенз. официре и друге овима подобне чиновнике, о свечаности овој увједомити ние хотјео, нити сам, што му је дужиост била, богослуженију присуствоватп. .Човјек овај из тешке мржње према благочестију нашему, и држећи наше свјашченство за ништа, — јест мене у прошлом году мјесеца јулиа, кад сам принужден био опоменути га, да људство гарнизона требуе свагда у собствену церкву пошиљати, наводећи, да је противу правде и уљудности кому год туђу цркву наринути хтјети, и да је у настојећој епоси времена владјејућа црква престала, за овај узрок — не пазећи ништа на наше ме^усобно отношение најпре чрез корпорала, за тим стражместра, а посље тога чрез официра звати