Srpski sion

СРПСКИ

иостигнемо својим уилаЛивањем извесну годишњу ренту (не обични интерес на уплаћену своту!), а не пуноправни њени чланови, као што су парохијски свештеници; паше цдовице и деца иак да су у заклади изједначени са удовицама и децом иарохијског свешшенства. Друга допуна јесте природна носледица првој. Кад вероучитељ пређе V парохијску службу, губи право на ренту, а изједначује се у правима са парохијским свештенством, јер је уплаћивао редовно у закладу кроз све године, које је провео у катихетској служби, те му се зато те године имају у мировину и урачунати, То је природно и зато и оправдано. Приме ли се те допуне у том смислу као подлога за нормирање одношаја самосталних вероучитеља ирема свештеничкој мировинској заклади нри донашању нове уредбе, држимо, да ће задовољити и вероучитеље, а бити на корист и самој заклади, јер би вероучитељ много, много мање примао из закладе у име ренте, него што би примао пензије умировљени парох, а исто су обојица уплатила. То би само било на корист и јачање закладе. Уопће ће заклада бити јача, што буде имала више чланова, а још јача, ако узима чланова, који ће једнако уплаћивати, а мање примати него други, као што би овде био случај са самосталним вероучитељима. Не донесе ли се таква уредба, него да само удовица и деца вероучитељева имају права на мировину, онда се мора начин плаћања друкчије уредити за вероучитеље, а друкчије за парохијско свештеиство, јер вероучитељи имају много мање користи од закладе, па је наравно, да и плаћају мање. Може бити још један случај, да се наиме вероучитељи не приме у закладу, него да унлате накнадно и основни улог и нриносе у закладу, кад прелазе у парохијску службу, те да онда ступају у сва права парохијског свештенства према заклади. Но држимо, да се овако неће ни у ком случају решити, јер т> нити би било у интересу нове закладе, нити на добро вероучитеља, нити у интересу угледа свештенства уопће. У интересу закладе не би било, јер би имала мање чланова,

и то чланова, који јој саразмерно више донринашају, а кобно би управо могло бити и за удовицу и децу оног вероучител>а, који није одслужио пронисани број година, да му удовица и деца стекну права Њ1 државну мировину, — који умре дакле пре навршене нете године опог службовања, које му се рачупа у мировину. 'Га би се удовица с децом злопатила без икакве мировине; нити би имала што од државе нити од свештеничке мировинске закладе, него би тако с децом извргнута била највећој невољи, што не може никако бити на дизање и чување свештеничког угледа, а што лако може и одбијати од и онако трудне катихетске службе. У том пак случају, да се наиме вероучитељи никако не приме у закладу, морала би садања заклада повратити и улог и приносе са интересом на интерес свима онима, који ни дана нисмо били парохијски свештеници, него смо као катихете уплаћивали и у нашу автономну закладу, јер нам тај новац не би ваљда могао пропасти. Многи од нас нису били у парохијској служби, па да би тек онда прешли у катихетску, те да су на тај начин изгубили нраво на своје улоге, да их се одрекли, него је од нас тражено, да баш као вероучитељи уплатимо и унлаћујемо. Држао сам за потребно, да изнесем ове разлоге пред ширу публику. Ако ко зна бољи начин, нека га изнесе, па ћемо сви радо пристати. У нашем је интересу, оправдано је и дужност нам је, да Се старамо за себе и своје. Зато молим преч. ГГ. КОлеге самосталне вероучитеље било средњих, било основних школа, да ми изволе — ако се са горњим разлозима слажу — послати свој пристанак само у иеколико речи (од прилике овако: Молим да се питање о мировини вероучитеља, њихових удовица и деце уреди нз начин, како је изнесено у приложеној нредставци). Те бих наше потписе ирикључио представци, коју бих — ако је по вољи гг. колегама — саставио и послао одбору седморице, да је у своје време досгави високославном Саборском Одбору на вољно уважење, што би одбор без сумње радо и учинио. Та би нредставка била као нредлог и мотива-