Srpski sion

Б р . 24

СРПСКИ СИОН

С тр . 685.

за мене зна, кажу ми Њ. Е. да ме зове Иоаиовићем, на здравље да Бог да, ваља да је и мене когод денунцирао, ал не веруем, не би се он онако лено са мном разговарао, кад је овде други пут био. Био сам ирошасте недеље опет код Барона Стипшића на ручку, пак ми је Фрајла нребацила, да сам нре негци на сокаку поред ње прошао, пак ју нисам хотео ни ногледати. Ја се извињавам, и молим за опроштење, а она смејући се каже, јест, јест, дали сте се били с оним с коим сте ишли, у неки разговор, пак ме нисте видили. Нуто белаја, како човек ни крив ни дужан страдати може; одјако ћу другчие избечити очи, кад идем сокаком. Г. Генерал Барон Радошевић, весма ме радо има. Пре кад смо код Сине ручали, каже В. Е. ово је мој Архимандрит, ја њега све зовем Архимандритом. А. Н>, Е. отговоре, ја протестирам, он јошт ние Архимандрит; али зашто га већ не начините Арх.; има времена отговоре Н>. Е. Чувајте га вели В. Е. леп је. Ја немам кад чувати га, нек се сам чува, рекне му 1Б. Е. После салети Њ. Е. да ме пусти с њим у театер. Прођи се вели му Њ. Е. што си салетио човека, не мари он за театер, и једва сам се изговорио да не могу ићи у театер, и да сам ја театера већ више пута видио. Данас сам се моро јако смејати. Дође неки от штатсканцеларие, пак ми почв с дугачком орациом титулирати новоиолучено достоинство тајпог совјетника. Ја га гледим, пак се ночо смејати, и кажем му, да ја о том ни слова не знам. Питам га, за кога он мене држи ? Та висте вели Епископ вацки. Нисам реко. А он ти се застиди, иска опроштење, пак оде као опарен. Мислио спустити у чеи коју банкноту, нак се преварио сирома. Ови дана надамо се Г. Тоши (Стратимировићу) да из Пеште овамо скокае. Њ. Е. писали су му, да кад дође у Пешту, и овамо тркне. Да хоће овамо доћи, веома би се радовао, Текелиа нас је оставио, Јоцо Карамата био је неколико дана овде. Г. Секретар ваља да је весео, што је видио кћер и унучад. Знам да је снашМила потргла на њи част. Сирома Г. Се-

кретар, знам да је јошт весма слаб, да Бог да, да јошт дуго узживи, некако от неког времена јако опада; да хоће Бог дати, да му се здравие укрепи, јер ако му што буде, не ће се лако заменути. Поздравите све тамо љубезно, и мене и далше в љубви Вашеј содержите, иже јесм Ваш вскрењејши Јустин с. р. У Бечу 25. Септ. 1828. П. п. Смејаћете се док Вам станем казивати, како су Г. Хранислава денунцирали, да милуе жене.* * * * Ово је Јустин написао на нолеђици писма митрополита Стратимировићева, што га је митрополит писао из Беча 30. Новембра 1828. администратору будимске епархије архимандриту СтеФану Станковићу. „Нечудитесја, что дјела наша церковнаја закоснение претерпјевајут, и инаја нам неугодности дјелајутсја. Всему тому причина сут сами наши људие, иже гнусними своими доношенијами, и оклеветанијами многија нам накости творјат, и ако сами во своју утробу свирјепствујут. Тако сих днеј, јереј њеки Влаховић (Атанасије), нарох Бечејски, иже прежде двадесјати уже љет, в Карловцјех Богословију совершил јест, и развратнаго ради житија сво его не давно Фишкалноју акциеју обложен бист, и ниње јешче под запрешчением каноническим стоит, списав „Богословију Моралнују", и тују сјемо ради печатанија послав, приликоју тоју заведенија наша Богословскаја зјело охулил јест, јако сирјеч в них весма мало предаетсја, и да би добро било, да клир нагп в римских Се' минариах восиитаетсја. Можете мислити, кољ радо сицевија идеи здје приемљутсја, и каковија за нас неугоднаја отуду сљедтвија бивајут". * * * Арх. Станковић у своме писму из Будима од 4. Децембра 1828., што га је нисао митр. Стратимировићу, рече: „— С крајним оскорблением нримјечају и аз, что * Архииандрит Хранкслав, иотоњи владика био је вајвећи женомрвац и у опште особењак. Уред.