Srpski sion

ОРПСЖИ СИОН С тр . 501.

Б р . 17.

су узроцч овим жалосним споровима, о којима би нам и жуианијске архиве много умеле ириповедати. Исиитивање свију тих узрока није тема овога еззау-а, но за решење у натпису постављене теме потребно је да укажемо на ту околноет, да је и горе цитовани §. 209. школскога зшкона од 1888 г. сгворио многи заметак свештеничко учитељских распри, те да је из циглог тог узрока несходан. Претпостављамо да би се световно учитељство потпуно могло сложити са речима закоеског наређења „но учитељ је обвезан духовника своје вјере у том подупирагги тер га, када налогом иослова. . . . буде заприечен, замиенити." Али да се са речима „ или иначе буде заириечен" не може и никад неће сложити, о томе је све нас који се у парохијској служби налазимо, пракса одавно уверила. У осталом да видимо какво значење имају ■ге речи законског текста „или иначе". Да ли оне што прецизирају ?! Док речи „налогом послова" алудирају на службене послове душепопечитељеве, дотле не можемо никако разумети шта је законодавац мислио рећи речима „или иначе", ако већ није мислио приватне послове свештеникове, те му законом загарантавао да ће га световни учитељ за време обављања њихова у веронаучној настави по дужности заменити. Па када се нађе и налази вероучитеља који се кад и кад, па и почешће овим законским „или иначе" користе, зар није онда разумљиво да световни учитељ праведним гњевои нлане*), и да се баш овим законским наређењем многи заметак спора створи. Нека нико не замери, али агшсиз Р1а1о, агшсиз Аг181о1е1ез, зе(1 та§18 ат1са уеп!аз. Претпоставили смо да би се световно учитељство могло сложиги са законским прописом, који му налаже да замени свештеника окупираног налогом званичних послова, а како и да не, та учитељи су разумни синови св. цркве наше! Али друго је питање, да ли .је ова замена са стране учитеља недагошки оправдана; да ли се слаже са учењем катихетике као педагошке дисциплине; и да ли се у иракси показује сходном и плодоносном ?! Пре свега свештеник као катихета мора

*) Види „Шргес1ак" од 1905. год. Број 22. отр. 339, учитељ нека не буде само „помоћник евећенику" у тој задаћи. Зар да онај буде помоћник, који врши готово сву дужкост свога друга? орпоки оион 1905.

познавати учење катихетике скроз на скроз. Позив његов налаже му да се бави свакодневно овом специјалном методиком и да прати развај њен. Доспева ли на то и световни учитељ, који је окупиран са студијом неколико специјалних мегодика световне струке? Сигурно не. Али узмимо да се понеки световни учитељ редовно бави и катихетиком, то још не стоји да би његова замена успешна била. Јер и ако је у веронаучној настави примљена објективна метода, то ипак стојн чињеница, да апсолутно објективне методе нема, него је иста натруњена индивидуалношћу вероучитеља. на што су катихумени већ навикли, а индивидуалност учитеља — заменика, биће свакако различита од оне вероучитељеве. Напослегку питамо: којим би се педагошким ироцисима могла оправдати установа, да два учитеља истим ученициаа наизменично предају један те исти предмет? Педагошки попзепз. — Сетимо се на овоме месту борбе на пера, која се пре неку годину борила- у педагошком свету, борбе о алтернацију! А у пракси ево како бива,: Одкуцава полак часа. Учитељ по галами школској познаје и дознаје да катихета неће доћи. Улази у школу, ветри школски локал, пропитује докле су дошли, нареди монитора и т. д. Савеснији ће испитивати, најсавеснији нредавати — али никаде оним одушевљеним, с ко.јим предаје своје предмете, јер зна да је то дужност његова друга по позиву, а не његова. Тако и педагогија и пракса устаје против ове установе о замени, и против садашњег одношаја световног учитеља према науци вере у комуналној школи краљевина Хрватске и Славоније. Док је школски закон од 1888. год. поставио световног учитеља помоћником вероучитељевим, дотле је школска уредба од 1872. год. предала све наставне предмете, па и науку вере у руке световног учитељства. А да ли с иравом? Нипошто! Правило 64. светог шестог васељенског сабора трулскога говори: „не сме световњак пред народом држати говоре или учити и тиме узимати на себе учитељско достојанство, него има, се покоравати установи, коју је Госцод предао, и слушати оне који су благодат учитељске речи добили и од њих се божанственоме поучавати ..." Наређење овога правила тиче се у строгом смислу јавне проповеди догматичког садржаја, а у ширем смислу 84