Srpski sion

Отр. 70.

СРПСКИ СИОН

Б р . 26.

Да поједини од нас може живити мирно, и радити усијешно, морају сви тијела нашега дијелови, од најмањега до највећега, бити здрави и сложни. Није ли нам, ма најмањи дио тијела нашега здрав, и неврши ли с другима дужност своју сложно, осјети то одмах и тргш цијело тијело наше. „Боли, порезао се ма по коме прсту", вели наша српска пословица народна. Тако исто да кућа једна, народ један, може мирно постојати и успјешно напредовати, морају сви чланови његови сложно вршити дужност своју, једни већу други мању, једни тежу други лакшу, једни главом други рукама, једни очима други ногама, што је већ коме у дио пало, и шта ко, и колико може да врши према силама својима, према талантима од Бога добивенима. Ради тога потребнога, благословенога мира, слоге и напретка и нашега и опћега, не смијемо пошто пото тражити на другима мана само зато, да тучемо њима друге, као што ради несавјестан куиац, који куди робу што више, да ју добије што јефтиније! А још мање смијемо по оној узречици нашој „тући недјелом, кад не можемо дјелов1." Али ми при свему томе кудимо доста пута, као што се вели, на сунцу пјеге, а свјетлости се његовој и топлоти чинимо и невјешти, и често, ради малих ситница разилазимо се са људима, иначе добрима и вољнима и орнима иа свако дјело и добро и родољубиво. И тако „без невоље градимо невољу", поништавамо и слабимо друге, а тпме слабимо и себе и све скупа заједно, као чланове цркве и народа нашега, мјесто да по слову апостолову: један другога чашЛу и чогитивањем дижемо и јачамо, мјесто да се један с другим поносимо и славимо, заборављајући да је даиас већ и ван цркве опћепризнано и усвојено начело, да се добрим поступањем долази до цијели и лакше и брже, него ли злим поступањем, ио ком се начелу поступа данас и са кажњеницима, и то са успјехом уопће добрим, јер „добро доноси свакоме добро" вели Апостол, а „зло добра донијети неАе вели српска пјесма наша народна. Јосиф, испраћајући браћу своју из Египта кући к оцу Јакову, дао им је лчјеи савјет: да се не ирегоне иутем. И ми смо браћа, синови смо једнога народа и једне матере свете цркве наше, а и на путу смо к Оцу нашем небесном, кући нашој вјечној. Па не п р е г о н и м о се на томе путу краткоме! Може нас који већ данас стићи тој кућп и стати пред Оца небеснога и замолити, да му гријехе ирости. А могу ли му се простити гријеси, ако по обећању своме није простио он другима, ако се није измирио, ижљубио са онима, који су згријешили њему? Праштати другима можемо но примјеру Христовом тим лакше, што знамо, да људи гријеше понајвише из незнања и што знамо да нисмо сви ни примили једнаке од Бога таланте, па зато да се и разликуј емо један од другога у многом чему. Разликујемо се по обличју нашем и стасу, разлшсујемо по снази духа и тијела, воље и срца, разликујемо имањем нашим, знањем и занимањем, тако, да стоји она наша народна: „колико људи, толико ћуди," а један учен човјек тврди, да ни два листа нема једнака, у свмма, што их има, шума. Покрај толике међу нама разлике, ауз то и себичности наше, јако је тешко судити друге, а тим теже, што неможемо завирити никоме у душу, да видимо шта ко мисли и како осјећа, и зато нам и заповиједа Христос да не судимо, то јест, да не оеуђујемо друге, да не сумњичимо, да не теретимо друге, него да праштамо један другом и седамдесет пута седам.