Srpski sion

ЛЈХГш ЧЈ.

ције (дакле, румунских бољара, јер у њиховим рукама беше управа земље, а аустријеки ^енсрал само им је председавао), да се меша у његово црквено правосудство. Све те тужбе поднео је сабор двору, али на њих изађе царска одлука противна њиховом очекивању. 43 Кад је аустријска влада видела, да су се Румуни освестили и приљубили сасвим срнској архиепископији и народу, — тргла се је сама, јер је осетила, да ће јој „свето" дело уније међу овим Румунима од сада тешко ићи. Румуни ти имају од сада сигуран ослонац, на кога се могу у свакој невољи ослонити, а нарочито у српском сабору наћи ће искреног и енергичног поборника и заштитника православне вере. Стога влада науми одмах што више ограничити власт Архиепископову над римничком епископијом и истиснути Румуне из заједнице са Србима. Први јавни корак томе учињен је већ приликом потврде архиепископа Вићентија Јовановића од 13. Јула 1731. Ту се на име рекло: „Напомене пак, које се односе на онај народ у нашој аустријској Влашкој с ове стране Алуте предви|јене су једном нарочитом одлуком нашом". 44 Поменута посебна одлука јасно означава тајне намере владине. Она наиме одређује, да се при постављању новог римничког владике има састати клир и бољари, те по „старом обичају" да изаберу три кандидата „рег р1игаН1а1ет Уо1огит" за владичанску столицу. Ово тројно предлагање, не ће као до сада што је било, поднешено бити београд. архипископу, да овај једног од њих препоручи двору за потврду, него ће то од сад чинити земаљска администрација у Крајови и врховна управа у Сибињу. Ови ће поставити ред кандидати и послати цару, који ће редовно прво предложеног потврдити. Тек сада извештен ће бити Архиеп. београдски, да новоизабраног и потврђеног посвети за владику. Митрополиту се не може никако допустити испитивање избора, а још мање одри41 1>г. 8сћ\т1скег, БЈе Уегеш. у екскурсу. 44 11)1(1. прил. УП.

цање посвећивања, јер он нема у Влашкој никакав посао, нити власт или каково правосудство", те „осим чистог посвећивања римничких владика он нема тамо нити шта да ради, нити да говори". У допису, којим се беогрсдском митрополиту доставља горња највиша одлука, да би се предупредила свака даља расправа, нарочито се вели: „с овим про писом треба бити у толико пре задовољан, што баш стари прописи и обичај народа влашког архиепископу одричу право владике постављати, а и сама „Правила" не дозвољавају ништа друго, до само извештај о избору, те стога има се митрополит у будуће уздржавати од сваког вршења било каквог правосудства у Влашкој и осим чистог акта владичанског посвећења који му припада не сме се мешати тамо ни у какове друге послове". 45 Тиме је ево победила позната нам жеља бољара румунских, да власт остане у њиховим рукама. Свештенство и свеснији бољари свакако да су се одупирали томе, ако нису и они поново заварани каквим лажним обећањима. То бепзе утирање пута успешнијем раду на унији. Но енергични митрополит Вићентије, није тако лако хтео уступити једном већ признато право архиепископима београдским; знао је он куд се тиме смера, те је насупрот тој наредби и даље се очински бринуо за цркву, свештенство и народ у Малој Влашкој. Нису га при том водили себични интереси — јер посланици српски у Бечу 16. Авг. 1735. изјавише референту Коперу, да је покојни митрополит од Тамишког Баната и Мале Влашке врло мало добијао. 46 Нзега је у том руководила, односно подстицала свест о пастирској му дужвости у томе народу, коме прети унија да извргне православље. Тако знам из једног „Концепт протокола" у Карлов. Митроп. Архиву, да је митрополит у време великог ускршњег поста 1734. год. послао пастирску посланицу 45 јђјД. екскурс. 46 „Првтекал* (Р соЕ1с -кдокд" у М. П. А. у Карл. бр. 359., те срав. дело вредног проФ. М. Јакшића: 0 Вићентију Јовановићу, Нови Сад 1900. стр. 39.