Srpski sion

См. 172.

с?иски сион

Бг. 6.

зим на том — не наје неозбиљност. .. . у опће сумњам да има речи која означава то. Жалост је то тим већа, што то многи чине, а грозна је кад је чине они, за које се Текелија побринуо. 11а свеједно, ожениће се, добиће новаца одужиће . . . хоће. хоће, — ал сада долази онај у почетку споменути чудни иојав — при женидби не ће смети мислити на канон, који му забрањује другп брак, мораће заборавити да је интелиген тан човек и поступиће по песми, коју сада пева: Узећу је макар каква била Само нек имаде три четир хиљаде сребра. Чисте менице са потписима предате трговцу за време^ школовања истављене, гурају га регБашр? и мора пројурити сва места у којима је чуо да има девојака, заборавиће на горе речени канон, мора ма и болесну узети јер: „имаде три четир хиљаде", не сме као интелигентан човек тражити по васпитању себи равну прилику, ае, може бити и „дукаторка" јер и она пмаде , не сме се сетити да му треба Хришћански васпитана православна девојка, јер прва на коју је наишао, а има три четири хиљаде , римске је вере а можда и из назаренске куће. То је видите оно што је страшно у целојј ствари. Феширање за четир године створи млада попа удовца, да му жену, која не може дати деци његовој онога, што не ма — васпитања, да му жену туђе вере, да многима бракоразводне нарнице. „Што ти радиш, мисли млађи да је и њему слободно радити", вели свећенику бл, Јероним, а једном онет свећенику који је узео девојку римске вере, добацује један парохијан, кога он опомиње ва начело „свој своме* „прођите се попо, и ви сте узели неверију". Не ћу даље говорити, јер ко мисли тај ће видити и из реченога све даље последице којих ће бити све дотле, док се год буде чула из богословије иесма „и нека имаде шта", док се год буде онај шустер овако смејао. Често се упоређује стара богословија са данашњом. Ко је буде и надаље уноређивао, нека узме и речено у обзир.

У т и с ц и са епархијеке бачке екупштине. Еиархијска окушитина бачка била би започета к свршила досгојанствено, да није било неколиких недисциплираних свештени ка, који ју заборављајући на досгојанетво њезипо, иотрзали лична питања. Тако отпри лике вели „Затава". Сасвим невино написано и удешено — да позајмимо од браће Хрвата тај израз — за „Заставине" телиће. Али молићемо, какво је то било лично питање? Са гледишта Кајинског, ситница. а с гледишта недисциилованих свештеника, питање чистоће Цркве. Радило се о гом: жа ли може неко, чије се руке и данас још пуше од крви брата и добротвора свог. јер са његовог чела Црква још није скинула Кајивски жиг, иошто јој се никад није обратио с иокојањем — можда чак и судити у Цркви ? * * * Најивни и вепоправљиви идејалисто ТеоФановићу Васо! Какав си био као млад гимназиста такав си остао видим и данас. А колико пута сам те саветовао и говорио ти. Роду овом „Заставашком" не помаже ни ност ни молитва. У гресима својим изумреће, јер родио се у гресима, живи у гресима, и храни се гресима. * *• * Не одлучују код свештеника заслуге и снособности, него да ли је с народом или се цепа од народа. Тако иише „Застава". Свештенство међутим не може да разуме, како то да се оно цепа од народа, кад вршећи своје право бира између себе у скупштину оне, које сматра за најиодеснаје и најспособније и тражи да се између тих најспособнијих бирају у епархијске одсеке. А ствар је проста. У народ спада само онај православ чи Србин, који је нрави радикал. А прави је радикал према томе и ирави православни Србин само онај, који верује у стварачку моћ Јаковљеву, мудрост Косте Брадваровића и силни дух Вранка Илиј^а. А све то троје излива се у „Застави". Дакле ко верууе у „Заставу", тај је прави радикал, односно нрави православни Србин.