Srpski sion

В р . 19.

СРПСКВ

сион

' т?. 537.

милостивјејшее разсуждение, и богатују милост В. П. возлагаем. Он же игумен под задержанием здје во резиденции до полу ченија от В. П. резолуции, остает. Третие: СераФиму диакону беочинскому иже објешчание свое прежде јест дал, да скитве, самоволства из монастирја изхожденија без вједомости игуменскија, и прочаго јего перваго злочинија престанет, но он много горше первих начат творити. У послушенију игумена своего небивати, скитатисе, на дјело никаковое веходити, оФициром комитатским отходити, и пред ними (јеже всего горше јест) чин монашески порочити, коего СераФима ирецо добни игумен Прохор духовному суду, обтужил јест с таковим окончанием, да ни јединим начином јего хошчет имјети в монастирје, судихом (ионеже неприходит во изцјеление) иноческаго чина чужда бити, и аки гнили уд отвержена. Јегоже наказавше жезлом њеколико крат, изгнахом из сеја еиархии и в Бачкују страну цревезше отнрзвихом. Которое все по правилах свјатих апостол и свјатих отец разсудихом (!) и В. П. извјествуем по указу и должности нашој, и тако потнисуемсја, остајушче в. П. нижајши раби В Карловцје Марта 23. 1750. Јеромонах Арсениј ексарх Леонтиј јеромонах игумен крушедолски Захариа јеромонах игумен хоновски Атанасиј игумен реметски Јефтимиј Радосављев каиелан

0 прелазу владике нишког Георгија Поповића на ову етрану. Д. Р. По свршетку несретног рата између Аустрије и Турске, морао је 1739. с »атријархом Арсенијем Јовановићем прећи на ову страну и владика нишки Георгије Поповић, који је доцније 13. (24.) XII. 1745. постао епискоиом Темишвареким и као такав умро 15. Феб. 1757. Овде наведено уверење показује не

само кад је Георгије Поповић посвећен био за владику нишког, него и још неке ствари односеће се на његово епископовање и прелаз: Исто гласи: На требование по своеј јему виње Преосвјашчејњешаго Г. Митрополита Нишкаго Георгиа Поповича, Ми на концу нотписатиј кромје всјакаго, чрез наговор усилование^ мазду, или инимчим могушчаго бити пристрастиа, савестију Нашеју Христијанскоју признаем, вједаем, и на сваком мјесту једанпут за свагда свидјетелствуем, да по внегда пред сим честно речени Митрополит Нишки Г. Георгиј Попович љета 1735. Августа 5. посвјашчен, и на епархију сад речену Нишку поставшсе, јест от своего Нјједцесора Г. владике такожде Нишкаго Јоаникиа учинениј код много Турака долг, застао и затекао на епархии, что је он свјатопочившиј Г. Јоаникиј за своју страну, за награждение у Нишу и Прокупљу церквеј, за снискатое по капиах допушчение ради зданиа сих церквеј, и прочиа епархиалскиа и церковнија потреби потрошил задужив се. Занеже убо под властију турскоју от древности и сад обичај и употребление јест, да иже от Архиереов гдјелибо епископат и епархију пријмит, и долг на неј обрјетшијсе дужан, и свагда принужден будет не сам) на себе пријмити, но и плаћати; тако и он Пр. Г. Митрополит Попович пријмив Нишкују епархију с принадлежашчими. принужден јест бил 1. Марта 1737. оттурскаго чиФутанаЕлиасаФа именем 5635 турских талира на две побашка облигацие у зајам узети, третијуже облигацију за пет љет на сад поменуту суму с пет хиљада талира турских подвезати се и затекши се от предцесора своего стари долг плаћати, за епархијске и церковне потребе, и от паше наметнути каФтан унотребиги, иждити и на епархију своју толико заду жити се. Признаем ктому и свидјетелствуем, да злата, сребра или вешчеј и утвареј церковних, ниже Г. Г. Влажењејши Патриарх, ниже он досгоречени Г. владика Нишки, ни ва време изстуаление из Турске, ни