Srpski sion

— 3 —

1*

ћевим, него и Милана Ђорђевића, Мише Димитријевића и Тоше Бекића чињено. У том су добу изишли и наши чланци — за време уреднишгва Тоше Бекића „0 ностављању Германа за администратора и именовању з* натријарха" у 16. 17. и 18. бр. за 1884. и други у тој години. А тако исто у 1885. и 1886. за време уредништва Јаше Томића изишло је неколико наших чланака пр јтив Германа. Нека је напоменуто овде и ово. У „Истоку" за 1880. изишли су наши чланци: „Администратор Герман и цпквени канони", који су отштамчани и у књижици. Први је чланак из „Истока" отштамиан био и у „Застави", а остало Милетић није смео да штампа. Тако није смео да штампа ни оне поменуте наше чланке, што их је после Бекић штампао. После затвора, постао је Милетић бојажљив и јако се бојао. Од 1882. до 1885. није био сазиван наш сабор. Кад се дознало, да ће се те године одржати сабор, одржана су три народна збора, и то: у Загребу, на ком је учествовао и др. Ђ. Красојевић и солидараа био са донесеним одлукама, у Сомбору и у Руми. На сва та три народна збора донесене су одлуке, да се очува и ирошири народноцрквена автономија, да се протестира против именовања Германова и да се с њиме не мири. На основу тих програма, поставила је народна странка заједничке кандидате, који су били и изабрани, и тако су изабрани скори сви народњачки кандидати сем 2—3 Германовца. Треба знати, да се као Гермавов кандидат у жабаљском срезу кандидовао данашњи радикални прота, а тада поп-Милош Папић против проте Јована Бороте народњачког кандидага, но сретно је нропао. И тако, из овог се види, да интелигенција и сарадници Милетићеви, нису ни 1886. изневерили програм народрне странкеМилетићеве —, ал га је те године изневерио данашња радикалска челенка прота Милош Папић, који у јубиларном броју описа избор Милетићев 1881., а прећута

потоњи кукавичлук шајкашки, који после тога све до прошле године бираше владине кандидате, а и лане не би га изабрали, да се хтело. Да су се Шајкаши и после болести Милетићеве, дркали чврсто Милетићевих начела; могли би се и они, а и други их хвалити и узносити као земљаке Милетићеве, овако: једну мање о њиховој свести! Наука је Христова почела напредовати и ширити се онда, кад Нзега није било на земљи, а ширише је Његови Апостоли. Где беше та „нова омладина", — Томић и Нанчић — да одржи ил новрати дух Милетићев ! На сабору је 1885. донесена акламацијом адреса, у којој се изјавило не само жаљење што је именован Герман, него и то, како народни еабор под њиме није у стању по цркву и народ поспешно делати, те је Н>. В. умољено да благоизволи наредити, да се закони и освештане Њ В. уредбе најтачније извршују, те да се именовањем митрополита-патријарха суепендовано право српског народа на слободан избор митр. патр. усиостави. Ову је адр^су усвојио и румски иосланик Јаша Томић и не само да ју је просто одобрио и усвсјио. него за њу рече у 165. бр. „Заставе" 1885. у V. чланку „Сабор у неглижеу и Фраку" ово: „Нема ни једног саборског посланика, који не норасте макар са по прста, кад је реч о саборској адреси. Има и рашта!" Из реченог се дакле са сеим јасно види, да је до 1885. народна стр:шка — Милетићева — била сложна и држала се оних начела, којих се држао и Милетић и да је просто неистина, што се у „Застави" народу радикалском сваки час телали, како су Милетићева ученици изееверили Милетићева начела, те се вршачке социјалистичке перјанице Томић и Нанчић подухвагише, да продуже Милетићев рад и правац. Таман момци за деверетво! Као да је српском свету врана попила мозак, те заборавио да је Милегић бао највећи прогивник социјалиста, због чега је „вожда," и изјурио из седнице. Кад је после акламацијом усвојене адресе 1885. у V. седници од 20. Септ.