Srpski sion

И ОНИ ЈОШ ИРЕТЕ!

Као што је оно народни песник Филит ВишниЛ, — ком нека је слава и хвала док је Српства —, започео песму своју о устанку у Србији с речма: „Боже мили чуда големога, Кад се шћаше по земљи Србији, По Србији земљи да преврне, И да друга настане прилика, Ту кнезови нису ради кавге, Нит су ради изелице Турци, Ал је рада сиротиња раја; тако је исто завапио Високопреосвећени Г. еписпоп вршачки Гаврило ЗмејановиЛ, видећи шта вршачки радикали раде од како им дође поп Божа да протује и како га игворишу: ма да шта сам ја овде! Ше дам се ја прегазиши! Тај мушки узвик тако је распалио вршачке радикале, да у први мах не знадоше шта да мисле, јер није то шала увре двти др. Марка Раичина, тог јунака који и ако на двобој позиваше патријарашког синђела, за то ипак може и сме да седи на председничкој столици; ту величину и зналца наших автономних уредаба, што у осталом није ни чудо, кад се зна, да му је десна рука величина и сила, који ведри и облачи у вршачкој еиархији Мита Клицин, изналазник „буковинске автономије", и проту Божу Поповића, ком није смео казати ни један Харминц „ да га има у џеиу, и кад му иокаже десешицу, да &е му све учиниши", пардон, рекао је то за њега јавно , ал је прота Божа — по „Заставиној" тврдњи поднео тужбу против Харминца, и суђење ће им бити о кукову дну, а дотле били живи па видели. Ох, ако једном иукне тиква између генералштаба радикалског и предузимача Хар минца, за ког с&м пређашњи председник Пера Попадић рече, да су му морали дати оправку новосадске цркве и да их је љуто натоциљао, јер у место 130.000 К, кошта их оправка око 240.000 К, — ох, ала ће засмрдити у држави радикалској, који ће смрд захватити и патрона Харминцова. Како је вршачке радикале јако заболело, што је г. епископ показао само свој

мали прст, и њиме затресао, од чијег треса попадаше као крушке, (— а шта би било и шта ће бити, кад једном тресне целом руком, као оно 1897., када се у целој вршачкој еаархији не нађе ни јецног свешгеника да се смеде истаћи за кандидата, а данас су момци скоро сви од реда радикали —), види се из ове белешчице вршачког радикалског листића „Родољуба" (Вршчани и родољуби, који своје родољубље показаше и приликом прославе Ште рине са својим онако хладним и негостољубивим дочеком. Позиваше људи Српство на прилоге за Штерин споменик, а кад овамо, оно у списку приложника нема ни једног правог вршчана. Врло згодно рече за њих један наш нријатељ: то су људи опаки и цинцари, — ја сам се просто дивио тврдичлуку и негостопримству Вршца о Штериној прослави). „Родољуб" донесе ову белешчицу: „Сирема се да слави. Његово Преосвећен ство епискон г. Гаврило спрема се да слави десетогодишњицу свога еаископовања у Вршцу. НесреЛна арирода његова као да ће иокварити ту смерану славу. Његово понашање о Стеријиној прослави и она брука, коју је у четвртак о краљеву годовну учинио у цркви , очито говоре у корист нашој слутњи. Срамота је то од једнога срискогл црквенога великодостојника, да затвори врата својих дворова, који су народним новцем обновљени и украшени, иред таким високим и чувеним гостима, какве смо их имали у Вршцу. А још је ве%а срамота , штоје високопреосвећени г. епископ одвратио свога друга високопреосвећеног г. епискоиа новосадског, да не долази у Вршац на прославу. За ону иак бруку у цркви немамо речи да је оцртамо. Кад се један еиискои , чувар божјег олгара, иред самом часном триезом разгороиади као какав бесан тигар и ту, у „свјатаја свјатим", улички расаравља мирске ствари и иросииа своју жуч, — то је онда брука која нас заиреиашЛује. Таким поступањем г. епискон нарушава сам своје достојанство и свој углед. А у очи славе свога десетогодишњег епископовања таким својим понашањем шкоди и опет само — себи". У овој се дакле белешци — којој је по свој прилици кумовао Мита Клицин г. епископу мало прети онако из далека и