Srpski sion

Бр. 30.

СРПСКИ сион

Стр. 478.

рода историја учатељка народа; код нашег варода није. Ми имамо хиљаду примера, како не треба да радимо, а ми ипак у пркос радимо као што не треба. И нас сваки може варати и вара нас, те за то нам и не цветају нигде руже. Као што обично ми наше књижевнике за време шихова живота пуштамо да гладују и да се злопате — та и сам омиљени песник Змај Јован Јовановаћ, ког сада уздижемо, да не имађаше ми ровину од Србије, јадно би провео „по народу" своју старост, као и многи пре њега —, а по смрти их славимо; тако исто и наша опозациона штампа, за време графења црквено-народног устава за Восну и Херцеговину, поред свег тога, што се у тој борби Митрополит Николај владао и понашао и као српски архијереј и као Србин, душмански га нападаше, а сада му признаје велике заслуге по цркву и народ. Хвала јој и на томе, кад већ није знала, а више није смела да му за живота то призна и да га брани од оних бесомучних нападаја. Митрополит Николај у мирјанству Петар рођен 5. Авг. 1840. у Горњем Грачацу — у кршној Лици — од оца свештеника Николе и м^тере Софије, свршивши српску и немачку основну школу и такозвани „обершул", дође у плашчанску богоеловију и 15. Дец. 1863. рукоположи га митрополит Петар Јова новић — тадашњи епископ горњокарловачкн, а пре тога митрополит београдски — за ђакона а одмах за тим 18. Дец. за презвитера и постави га за капелана г. карловачком пароху Филипу Добрићу. Неко је време Петар отправљао професорску дужност у богословији плаштанској, а уз то и вршио парохијску дуж ност у Плашком. 1866. отиде за пароха у Грачац и као таквог одликује га епископ Теофан Живковић 1874 црвеним појасом, а 21. Маја 1879. произведе га за проту — почасног, а по смрти свога ујака Тесле, изабере га свештенство и народ те исте године за проту у Госпићу.

1891. Маја 13. обукао је прота Петар ризу калуђерску, заменивши своје име Петар на Николај, и 14. Окт. 1891. буде произведеп за архимандрита гомирског. 1892. Маја 14. изабран буде арх. Николај од васељенског-цариградског Оинода за митрополита зворничко тузланског, а после смрти благопокојног митрополита Георгија Николајевића 1896. Окт. 26. за митрополнта дабро-босанског. Какав је био Николај Мандић и као егшскоп и митрополит, и каквих је заслуга стекао за српску цркву и народ у Босни Херцеговини; то ће беспристрасно описати иеторија. Митрополит Николај од дужег је времена побољевао и тражио лека својој бо љетици по разним светским купкама. Тако је и ове године био прво у Карлсбаду — камо је више пута одлазио —а за тим отиде у Опатију — Абацију —, где је напрасно умро на св. Илију (20. о. м.) у 8. сахати у вече. Тело је покојниково сутра дан балзамовано, за тим положено на одар у мртвачници у Опатији, одатле превезено у цркву на Реци — Фијуми —, а из ње жељезницом пренето у Сарајево. Земни остаци опојаће се у св. бого* родичној српској православној цркви сарзјевској у петак (27. о. м.) иза св. литургије у 8 сахати пре подне, а за тим биће погребени на сарајевском срп. православном гробљу у Кошеви. Како срп. прав. епархијски црквени суд у Сарајеву, тако исто и велики црквени суд за православно српске митро■ полије у Восни и Херцеговини у Сарајеву, издали су посмртнице — парте јављајући вернима за смрт свога Митрополита и председника. Благопокојном Митрополиту Николају Мандићу и као узорном и много заслужном Архијереју и великом Србину, с којим смо више година стајали у- пријатељском односу, те знали за његово мишљење и рад и уверили се, да је био велики Србин, те и ако није имао великих наука, имао је здрав разум и поштено ерце. кличемо: Слава ти велики Јерарше и добри Србине! Слава ти!