Srpski tehnički list

— 240 —

раденике. У Швајцарској овај је систем, принципијелно такође усвојен, није могао бити озакоњен, јер је године 1900 пропао на плебисциту. У Данској и Шведској постоје приватне болесничке касе, које држава материјално потпомаже.

Други случај обезбеђења јесте у инвалидству и старости, када се снага исцрпе и нестане могућности за рад. И на овом пољу се прво циљало на самопомоћ раденика. Нарочито у Француској законодавство је тежило да помаже ове касе основане добровољно и „сопственом снагом“. Међутим у току педесет година показан је веома слаб успех. Свега око десет процената раденика узело је учешћа у овом добровољном обезбеђењу, а просечна вредност т.з. старачке ренте изнела је године 1900. — и то код државних каса установљених у новије време — свега 85 динара годишње. Сличне државне касе за старачку ренту имају и Италија и Белгија.

Немачка је од европских држава и на овом пољу обезбеђења највише коракнула у напред завођењем обавезног обезбеђења у инвалидству и старости (закони од 1884. и (899, год.). Сваки онај, ко није у стању да заради бар једну трећину од онога што здрава лица исте спреме, исте старости и у истом крају могу да зараде има права на инвалидску ренту а ко наврши 70 година има права на старачку ренту, без обзира на величину зараде.

Средства за ово обезбеђење дају држава, раденици и послодавци: држава даје за сваки случај досуђене ренте 90 марака годишње а остатак раденици и послодавци. Величина ренте зависи од величине зараде на коју је улог плаћан и од времена улагања, Право на инвалидску ренту стиче се после 900 а на старачку после 1200 недељних улога. Просечна висина инвалидске и старачке ренте износила је год. 1903. у Немачкој око 150 марака годишње. Обезбеђење врше нарочити заводи, који стоје у државним или општинским рукама. Број осигураника износио је у Немачкој године 1904. близу 14000000. Принудни систем и за ову врсту обезбеђења добија све више присталица, то најбоље показују новији законски предлози и Аустрији, Шведској, Норвешкој, Холандији и Француској, који усвајају потпунце овај систем. Најзад вредно је поменути да енглеске колоније: Нови Селанд,' Викторија и Нови Уелс (Аустралија) имају по закону од 1898. установљену т.а. државну ренту од просечно 450 динара годишње за свако лице без обзира, које је старије од 65 година, које је стано-

вало у колонијама најмање 25 година и чија зарада није већа од 1300 динара годишње.

Проблем обезбеђења раденика у беспослици спада без сумње у најтежа и најделикатнија питања ове врсте, те није ни чудо што на томе пољу још нема толико позитивних резултата као на другим. У Швајцарској постоје т. 3. јавне касе за потпомагање беспослених чланова, али је њихова делатност незнатна. Знатнија је помоћ, коју раденички синдикати издају у беспослици. У Гану у Белгији општина је основала нарочити фонд за беспослицу из кога помаже раденичке синдикате.

Несумњиво је да ће се ускоро и у овом питању морати приступити обавезном обезбеђењу у беспослици, које би обухватило све врсте раденика у опште. Поделом осигураничких улога, ма у којој разуери на раденике, државу и послодавце постигло би се свакојако да се беспослица умањи пошто би и држава и послодавци били заинтересовани.

Помоћ у несрећним случајевима потребна је по правилу: 1). при повредама тела, по истеку извесног времена које пада на терет обезбеђења у болести и 2). у случају смрти обезбеђеног раденика.

У Немачкој је законом од 1884 у допунама доцније донетим заведено обавезно обезбеђење у несрећним случајевима на основу начела усвојеног иначе у свима културним државама да су послодавци и предузетници, који се користе радном снагом сами обавезни да даду накнаду у свима несрећним случајевима, који се при раду догоде. До навршетка 13 недеља повређени раденик сматра се као болесник и његово лечење пада на терет горе поменутих болесничких каса. По истеку овог рока повређени има право: 1). на лекарску помоћ и лекове и 2). на ренту због умањене способности зараде. Рента може бити пуна (> годишње зараде) и делимична, ако је наступила само делимична неспособност“ зарадс. Само она лица, којима је потребна туђа нега добијају као ренту потпуну годишњу зараду. Ако је као последица несрећног случаја дошла смрт раденика онда су предвиђене следеће помоћи: 1). посмртнина породици (најмање 50 марака) 2). рента удовици и сваком сирочету до 15. године (20%/, до највише 60/, од годишње зарадс). 3). рента удовцима, кад је смрћу жене умањена способност за привређивање и 4). рента немоћним родитељима по 20. |

По угледу на Немачку обавезно обез-

„"