Stare srpske biografije. Knj. 1

живој СВЕТОГА САБЕ 164

којим га богоразумним језиком својим поучаваше, хотећи га привести у разум истине, и, љубећи му живот, узвођаше душу његову из рова смрти. А он тврда срца, непажњом глух, као аспида'' према обајникуго запуши уши своје, да не би слушао глас речи Светога, и све што му је Пречасни слатко и дивно, страшно и ужасно изговорио као пророчким богоговорним устима, не сматрав ни за што, о свем гане послуша. Видећи Пречасни несвесну савест и неунижену вољу и неосетљиву природу ума његова као камена, рече му: „Ми овако говорасмо, желећи до-

___бра и теби као себи, и, пошто уздајући се у

"оружје, не примаш мене који ти саветујем добро, сам ћеш себи зла поцрпсти. А знај, да се и ми, имајући наду на Бога, нећемо устрашити од вас, нити ћемо се уклонити испред вашега мноштва. Коњ је готов на борбу, од Господа помоћ, Бог да се угледа међу тобом и нама“. И тако, растав се с њим, изађе од њега, јер беше већ вече.

А кад дође у свој шатор, подигав своје пречасне руке к Богу оцу, из дубине душе молећи се и помоћи просећи, говораше: „Помоћи нам дај, Господе, јер сем тебе помоћника у невољи немамо. Господе сила, који судиш праведна дела, који искушаваш срца и мисли, у теби открисмо оправдање наше. И ти знаш да према овоме ништа зло не учинисмо, да видим освету на овом као од тебе! Јер, уздајући се у своју силу, неправедно на нас мач наоштри, а твојом ће силом ући у срце његово. Господе сила, који судиш праведна дела, у те се уздах, да се не постидим“.“

Тако са сузама просећи помоћ, помолив седа буде услишан, призиваше у помоћ пречисту Богородицу, и светоме оцу пречасном Симеону, гле, дајући га као телесна, говораше: „Дођоше народт на достојање твоје, оче. Али не премучи о нама

:8 Астида — гуја. > Обајник — чаровник, мађионик, =! По псалмима.

тимове

=>

а 2