Starmali

58

„стармали" број 8. за 1879.

бистре, — а то је без сумње вужно, јер нам је луксус заиста дошао до густа, (или ако вам се боље допада: густ нам је дошао до луксуса). 0 луксусу је здраво тешко говорити Јер ако вам кажем: „за бога људи, немојте терати луксус!" ви ћете рећи:„баши дахоћемо, неможемо гаотерати!" Ако вам кажем: „Е па добро, а ви терајте луксус, госино му тане његово!" — ви ћете онда рећи: „па терамо ми луксус, још те како §гобзаг11§ и . И тако ћете ми увек доскочити. Зато сам се ја већ и покајао што сам загазио у ту тему, о којој не сме ни муж са женом пешке да разговара. Ал сад је већ доцкан. Обично се људи онда кају, кад је доцкан. Реч л у к с у с састављена је из две латинске речи, из лукс (светлост) и сус (крмача). Питање је само је-ли ту светлост зато да се боље види крмача, или је ту крмача з^то да се лакше окаља светлост. Ко је спарио крмачу и светлост, то је морао в е л и к и ђаво бити, јер м а л и, обични, свакидашњи ђаволи не верујем да су за тај посао дорасли. А шта је уппаво луксус? Луксус је она ствар, без које човек може б и т и. Батина, штап, фиргаз, б^џа, наџак, то све није луксус, јер без тога човек не може б и т и (никога). Луксус је, кад се за женом вуче шлеп од по фата, а за мужем се вуче дуг чак до чивутског сокака. Луксус је, кад човек попије у бирцузу више, него што му жена може на фришефире — изгубити. Луксус је, кад једна лења свилена буба више свиле на себе обуче, него што могу 10,000 вредних свилених буба опресги. Луксус је, кад човек који већ има среће, уз то има још и памети. (Ал то већ ретко бива). Луксус је, кад у једном намастиру има два калуђера а три куварице.*) Луксус је, кад се у Београду на теразијама мете нов фењер, — јер се и без њега ништа не види. Луксус је, кад Српскохрватски или Хрватскосрпски народ има две писменице, — а за цело би се и са једном могао препирати и гложити. Луксус је, кад која држава има „слободну штампу", а мора из туђих новина да чита своје мане и недостатке. Луксус је, кад који сеоски учитељ има више дечице за својим столом, него у скамијама. Луксус је, кад се који трговац вози на четир коња, а банкротство му је тако близу, даможе комотно и пешке до њега стићи. Луксус је, кад ко у својој кући пма доста пљуваоница, па уз то још прима и „Турски Народ" Луксус је, кад ожењен човек иде у цркву да слуша придике, или у намастир да му читају горопадну молитву. Луксус је болест коју сваки човек види (на другоме, само на себи не). Луксус је јама, у коју што више сипаш све је дубља и опаснија.

*) Па то је онд ^ женвки мамастир.

Луксус је порез, који сами па себе намећемо и с отим га већма намећемо што се већма размећемо. Луксус је куга н то астраханска, појављује се често и у виду астрахански капа и јака. Наш јадан иарод туку разне батине. Свака батина има два краја, али луксус нема краја. Сад долазн најглавније питање. То јест, како би се могли те болести, те куге. те батпне, тог пореза опростити. То је заиста животно питање — велеважно питање, — зато молим поштовано собраније, ако ко зна, — да и мени каже. А ја вам сада благодарим на уговорном вевању, са којим сам дана - ; ванредно задовољан. Шта више видим тамо у буџаку неких тета, које су већ и з адремале, тек што нису заспале. Нужно је даклем да завршим колико из других узрока, толико с гледишта с а н и т е т а. Б1Х1<;, — е!; езакгаук аттат зпат. Стрмл.

Шваба и Србин, Србин је имао комшију Швабу, ком је нешто мало и дужан био. Шваба, кадгод је знао да Србин има гостију, или иначе мало бољи ручак; а он се обично пред подне нађе код комшије раца, и ту онда највише о томе приповеда, како би он могао већи интерес добити на новац, ког је он комшији узајмио и т. д. Тако се увек Шваба знао улагивати, докле га Србин не понуди да остане на ручак; но он се и није никад двапута дао нудити. Ове честе швабине посете, постадоше најпосле Србину несносне, али не смеде га баш вређати; давно би он њега оцакао, да му није још за лањски интерес дуговао; зато је морао дуго промишљати, на који ће начип да се отресе Швабе, а да се ипак онај не може наћи увређен. Догово и се најиосле са Нићом — својим шураком — који је читаву ствар на себе примио. Једног дана се десило код Србина крштење, заклаше пурана, намесигае гужваре и гибанице; јер ће, разуме се, и кум и бабица остати на ручак. Пред подне, док су ови још ракијали, отворише се врата, и ко им уђе, њихор , комшија Сепл; шта више, повео је и свог брата Михла, да ч-еститаЈу комшији новину. Србин их до душе пријатељски прими, ал после кратког времена, кад је видео да ће Швабе и данас да се наклепају на ручак, а он се мало изгуби са својим шураком. Док су Швабе са кумом ракијали, дотле се у кујни ова двојица договорише, шта да раде са Швабама. Уђоше- унутра, чинећи се о свему и невешти; ракијали су још неко време, у томе уђе и Криста — домаћица — „седајте људи ! ручак ми је готов." Кум заузе горње место, Сепл седе до шурака, а Михл до домаћина. „Јес чуо море Нићо" рече домаћин, „а што си ти узео мога Сепла?" „Е није него још нешто," примети Нића „та ја Михла пре познајем него тебе, ми смо код једне регементе служили, па и с њивама смо комшије, јел Михл? па ти ми га сад оте, то није лепо од тебе зете; ја мог Мпхла не дам"! „Ја тијкажи тебе коншије" рећи ће Сепл „то све јетна, ми сме све пријателе,- можим сест ди ко оче, ми сме своје, коншије ми позна ко и негова швагер

/