Starmali

115

да човеку чисто не годи исти чин обични прозајичвим именом „ћушка" називати, него се мора као у неку појезију вијнути и тамо какав означења пун, леп и триумфирајући израз изабрати. А будућ да се ми не осећамо кадри таки израз наћи, то ћемо бити слободни, један готов израз, који је баш за тај сдучај удеш^н, реципирати и овде га навести. Да се техничкије изразимо, написаћемо га онијем сдовима како је и у ориђиналу — дакле: „закаћ сћЉаг", т. ј. кад Хрват Србина ћуши, тако се каже. Сада пак пређимо на други пример! Миого да се не мучимо, узмимо опет први но само изврнут т. ј. метнимо сдуча ј да .,Србин Хрвата ћуши". Како ће се дакле ту тумачити! Јели у том случају ведика важност чина и хоће ли се и ту морати лојезија у помоћ потезати? Што се гиче првога т. ј. важности чина та је вешка; но што се тиче појезије, кад Србин Хрвата ћуши, од те нема ни спомена; ту пресгаје онда сва појезија и триумфирајући изрази него шта више треба пазити и на то да се не назове само простим именом „ћушка" — него у колико је могуће ту се мора још оштрије изразити, за које такође надазимо придично техничан израз на оном истом месту односно у једном од задњих бројева „Оћгога," а тај је: „§1ираска еикка", т. ј. кад Србин Хрвата ћуши онда веде да је гдупачка ћушка. Овим засад нека буде завршена ова студија а нама не треба више ништа, него повичимо сви у глас: „да бог пожпви лођику и бесиристрасност"! па онда лепо мирујмо док опет не наиђемо на какво „мудро изреченије!

Једна летња и обична шетња, (Енпћ.) Баш је била недељица сама, Пошетао господине Мама, С леве стране своје жене Бруке, Ла је води испод беле руке; А она се ослања на њега Готово га искривила свега. На њојзи је „полинеза" клета, Па куд шета — све сокак помеха. На глави јо.ј шеширић на еро, А за њиме тице ћурке перо, Па јој главу од памети чува, И казује откуд мода дува. 0 појасу лепеза јој варка, Ко буздован Краљевића Марка, Тек је дигне па се њоме лади Не од сунца, него моде ради. Хаљина се сапела на Бруци , Па сићано корача , на муци, Те све мужа уза. себе стеже, Да он краке своје не протеже. Мрким оком још преза на њега, Да му поглед којекуд не бега , Ал' он смерно своју Бруку води , И уза њу поносито ходи; Тек по кашто само очи скрене

На лепоту и дражести њене, Па, пун сласти , задовољан млиди , Да свак срећи његовој завиди. —• Када гдегод пред кафану стигне , Жена оком на мужића мигне, А он, жустар , поскакује живо , Па купује колаче и пиво. Пиво пију а колаче ију , Па се онда „променади" свију. Туна ти је узаврио свете: Мушко, женско и баба и дете: А са њима и ирашина шета, Дигла носић до иебеса, клета. Гласно банда заношљиво свира, А публика по тихо „шпацира" , А што не би? за мало је жива Па бар хоће да се наужива: Да с' нанесе дугачкога скута , Да се сита прашине нагута. Али оиет кад вече заладни , Сваки живи жестоко огладни, II посгане чудновате воље, Те потрчи кући брже боље . Па ти и наш господине Мама II његова обручена дама , Обоје се на вечеру спрема —• Ал код куће куварице нема: И она је отишла да шеће, А Брука се засукати неће А и што би када у кавани Има јела готових, скувани' Само мужу „лево кругом!" дрекне , А он не сме ни једне да бекне, Него само џеп опина руком , Па похити у кавану с Бруком. 'Гу се нађе још познатих друга, Па се части и начини дуга ; А кад буде око пола ноћи , Онда ће се из каване ноћи . Код куће се незгодица спрема: Помрчина , а жигица нема , Па не могу да запале свећу А ја у мрак пратити их нећу.

Можда ће се когод да насмије, Па ће рећи : „ово епић није, Нити може то бити по свему Камо јунак, да страда у њему?" Такоме ћу одмах реч пресећи, И овако отворено рећи : Овде страда мужа Маже кеса Већ се из ње и душа истреса. Вл. М. Јовановић.

Шта веле Грци? Грци веле: када Србе и њихову цркву називају „грчко-источни", а на северу су — то онда нека и они њих и њихову цркву називају „српскозападни", те тако да не крива ни тамо ни амо.(Атина 187*) Н, —ен.