Starmali

„СТАРМАЛИ* ЕРОЈ

26. за 1880.

207

она, Црвенкова жена, а друго он т. ј. не Црвенко, већ неки млад од прилике тридесетолетњи, нролетњи и зимњи благонадеждни јуноша. Они су се сасвим новерљиво разговарали, али иза џбуна прислушкиваху их Црвенко и ча Мургуљ. Свака реч беше „срце парајућа" за Црвенка. — Ох од кад се растадосмо! рече она и сузица од два декаграма скотрља се нуз њено лице. — Да, да, одавно беше то, како ти остави оца, мајку, све остави, само да њега усрећиш. Здраво ме је усрећила! ЈГепасрећа! прошапута Црвенко. — Ти остави настави, даље благонадеждни, красни Врачев Гај, остави гробове . . . — Али ти не знаш, како га ја љубим . . . — - Лажеш невернице! прошапута Црвенко и шкрипну зубима. — Хајде самном опет у Врачев Гај. Хајде да видиш .... — Ху! до сто врага! та то се не може више трпити! Повика Црвенко и скочи иза џбуна. ТТТта ? шта? ти да је водиш а? код мене живога а? — Али господине ко сте ви ? Ја вас не познајем. — Хм, хм, штета баш што ме не познајеш, ал познујеш ли њу? она је моја рођењејшаја жена. — Же ... же . . . жена муцао је бладонадежни. — Црвенко! повика она и загуши се у сузама. — ћути невернице! — Али, то је мој . . . — Љубазник, је ли ? као да ја то и без тебе не знам ; а она врисну и паде онесвешћена на земљу. — На мегдан ако кукавица неси ? повика очајнички Црвенко. — Та добро, одговори благонадежни, ал ме прво саслушујте! — Ма. нећу да те слушам, овамо да јуначки мегдан поделимо ; држи се ! Длан о длан, и већ беше Црвенко за косу шчепао свога противника, длан о длан и већ се ваљаху обојица у свој слави својој с мисли и персоном у прашини. . . Јошт један тренутак и благонадежни је скочио, стао је Црвенку на трбу, а његова песница и нехотице се дотаче патлиџана, патлиџан прсну и крв обди побеђеног непријатеља. V. У најславнијем „Хотелу" у Мехадији код „кувана тргањца" лежи у једној собици на постељи нека бледа, изнемогла слика. Патлиџан није више онако црвен; лице му је увело; то беше Црвенко, после оног кобног случаја и јуначког мегдана. Та име његово остаће вазда славно са јуначка дела, шта је он починио. Па зар је он крив; тако је морало бити; он је уверен, те јошт како, а ту увреду морала је крв спрати. Она је дошла себи, и само гледа у Црвенка . . . а он се лагано диже и погледа је

— Можеш ли ми преболети душо, да те тужна на „регименцарца" дадем запита она. — И ти си опет ту ? Бежи ми испред очију невернице продера се он. — Та немој ми увек тако говорити, та ти незнаш како је мени! У томе се отворише врата, и у собу ступи, нико други већ благонадеждни с мисли и персоном. — Но то је безобразлук! тај има кожу кб ђон! повика побеђени, видећи свога противника. — Хахаха! засмеја се благонадежни, зар јошт несте дошли себи? — И ти си се усудио? повика Црвенко. — Та за бога Црвенко, не даш ми рећи, та то је мој . . . мој . . < брат ! — Бра . . . бра . . . брат. Шта? викну Црвенко и скочи с постеље. Ох! сад сам баш срећан! Ништа ми не Фали, ништ на свету. — А она мала катастроФа ? запита благонадежни. — Бегпе лек од љубоморе, дода она и поче се задовољно смешити. Хахаха ! ви прочитасте ову причу. па шта сте научили из ње ? зар може ко казати да баш ништа неје научио ? Ко се осећа љубоморан, нека добије разбијен нос, нека малко одлежи, и напослетку нека види, да је то све бадава. Та овакав практичан лек неће вам ни једна баба Ната, стрина Јека, тетка Пела — дати ! Но да завршим. Ево јоште једног лека од љубоморе, а тај је најпрактичнији. Коме онај први не помогне, том ће овај зацело помоћи. Ово би могао и смео и бољевачки пророк прорећи, да ће за цело излечени бити. Кад је Дунавом протекло нешто воде, кад се код „камиле" доста надишпутало, кад су многи листови изашли, па и зашли, кад су многи издаватељи српских листова, и српски књига — банкротирали, елем тада је и њега и њу снашло нешто, што сваког човека снаћи мора — спустила се и завеса њиховзх „прикљученија" овде на овом грешном свету. Они су у гробу, гроб до гроба, супруг до супруге а он је овај трећи лек на самрти препоручио свима љубоморнима. Сироти! врло млади умреше, јошт ни деведесету не навршише Шта ми радиш о великом ђачком свецу, (кога ни у једном календару наћи нећеш) 1880 роз4 Сћг. пакпп. Бранко Константин. Курјачки.

Шегрин виц. „Мајсторе!" запита ће шегра једном свога мајстора — „кад један паметан и један лу д седе у соби, и кад иаметан напсље изађе, ко онда остаје унутри?" — Па луди одговори мајстор! — Е па ја се препоручујем мајсторе! одговори шегра и изађе напоље. — Душан. За уредништво одговара А. Пајевић. Главни сарадник Абуказем.

ШР' Још се могу добити сви бројеви „Стармалог" од почетка до данас.