Starmali

68

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 9. ЗА 1883

човека у по дана па новосадској променади, побегао одмах у Будаиешту, јер је ту најсигурнити од нолиције. * * * 5 Чујемо, да је нек^- придику г. архимандрит Оповскп држао у Кардовцима о благовести, ал ми то не ве рујемо, јер нисмо је још добили за наш лист. * * Д Абердар тедеграфише миниетру Стојану из Рима: „Па ако ти треба владика, обрати се овамо на Р и м, да зашто сам ја овде?" — Стојан му одговара: „Па свеједно, добро је и овако". * * = „Стармали" се дао у бригу, долази нова четврт, па куц ће с толики новци кад је недавно умро Вертхајм, што је правио касе! Аб.

П у с л и ц е, У Темишвару покупио паук фина дугмета, која су представљала муве. — Дугмета нашега кнеза Лазара не представљају муве. Зато их и нису покупили пауци, — већ неко други.

Пре неки дан рече „Е§уег16Н;ез" овако: „наше (т. ј. тамо њихово) пријатељство са Анђелићем није до дна кајмак." Даклем ипак кајмака је било, а неко га Јв морао покупити!

Један од убица грофа Мајлата зове се Ј а в о р. Сад ће „Турски Марод" имаги повода да не говори само о „крвавој застави" већ промене ради и о „крвавом Јавору."

Јавна је тајна да је Книћанка хтела предсудом многе тајне да открије. А то сад све красно земљица покрива. Штета само што проклето јавно мњење и јавна нагађања неће да учине некима ту љубав, па да се и они сами обесе.

Професор Витковић и његоважена одпуштени су испод суђења као невини. Али министар просвете начинио је виц, па им рече: кад сте н е в п н и, а ви сад будите безхлеби.

Даклем Анђелић се ипак предомислио и нротив свога уверења посветио и благословио Београдског митрополита. После тога сигурно му је рекао: Во Христје брате еад ћеш имати и ти тако исто сталан и мио положај, као и ја.

Што се тиче колајне светога Саве, — ту се ваља најпре од чуда и пренераза мало одморити, па оада тек што рећи.

часови да су моји. Он репликоваше на то а ја дупликовах, он једну — ја две, те ти се тако својски побркамо. Крај овој по милитарском типику неумесној дебати беше — „везана маршрута" у штаб — регеменском профусу а но најжешћој јануарској цичи. Јавим се мајору, који заступаше I отсутног обрштра, да сам дошао* да одухам 24 сахата код профуса. Мајор ме лепо прими и премерив ме од главе до пете смилује се на ме те ми — дода још 12 сахати апса само зато што сам заборавио закопчати на огртачу оно прво пуце испод врата! Ја сам већ знао да овом додатку не беше толико узрок пуце колико лепа писмена препорука капетанова — ово право Уријево писмо — што га мајору својеручно предадох. Од то доба товарише се све то несноспија гонења капетанова на моју врелу главу тако да ми се једног суморног магловитог вечера већ иочела наметати одлука: или да се убијем или да пребегнем „преко баре" као и многи други што урадише. На друге лекове и не помишљах и бог зна шта, би се са мном било десило да не куцну неко на врати — то беше један од мојих присних пријатеља у месту. Исповедим му искрено своје јадне умишљаје. Он се престрави и почне ме својски световати, упозоравајући ме на ужасне последице које би текле из оваких злосретних чинова. На послетку стави ми он патетички а уједно и укорним нагласком питање: „Г1а зар нема другога блажија лека за тебе? А да на што је регем. власт од које можеш са две три речи получити премеш т а ј у друго коЈе место?" &

Бог и душа — ја на ово тако просто срество и не помишљах, тако ме беху „црне мисли" скучиле. Послушам савет свога врлог нобратима, пошљем пуковнији мо тивовану молбеницу и не потраја ни 8 дана а ја будем премештен у В. једно питомо чисто српско место са красном околинж. А што је најглавније за мене: капетан ове сатније беше човек неумитно строг, чврста поштења и Србенда да му пара не беЈаше, Немој ми замерити драги читаоче, што сам мало пре неколицином црних пега замрчио ведро-шарни кончић приче ми из живота. То сам само зато учинио да би умео читалац што бол.е појмити ступањ мога уживања радости и задовољства што ми га пружаху у пуној мери однотаји у које ступих сада. Не верујем да је и Данте осећао тога миља, те насладе улазећи на вити крили своје „Божанствене комедије" из пакла и чистилишта у блистави рај, као што их ја уживах кад се дочепах ове нове сатније; јер ја из чистилишта упадох у пакао, па из овога тупих управо у — рај. Дејство контраста беше у мени дакле далеко јаче (можда ненриродно али мени сасвим угодно сравнење). И нисам се преварио у наду. Капетан, село, људи, нредео — све то беше по моме укусу. Канетаново оштро око на брзо је продрло чак до најдубље зачкољине млађане душе ми те је по томе и удесио своје лично предусретање према мени. А и ја, лремда још доста неискусан у питањима практична живота, без по муке сазнадох нарав и мишлење капетаново, Јер