Starmali

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 9. ЗА 1883.

Ћира. Шта су се то у Панчевачкој околини тако јако узрујали? Спира. Колоније. Ћира. Та ја видим да то наше коло није, — него те питам ' шта је ? Спира. Колоније. Ћира. Та то си ми већ казао да коло није, — ал реци ми ако знаш шта је. Спира. К ол о н и ј е. Ћира. Јеси чуо, човече, немој ме једити. То ми није право. Спира. Није ни мени.

звонити ради растеривања црних густих облака који прете тучом и ледом, то би ј данашње време тек изгледало као права демострација.

Ћирз. Баш би волео да се састанем са поп Лазом, да га нешто нитам. Спира. А шта то ? Ћира. Ако би збиља дошло до сарањивања наше автономије, били се бар онда смело звонити ? Спкра. 0 за бога, човече, та зар ти ниси чуо како они умствују! Они веле да су звона само за патријарха. Ћира. Знам, знам. Али осим тога има још једна прилика кад се звонити сме. Кад се дигну какви црни облаци, који прете тучом и ледом; та и онда се обично звони, да се облаци растерују. Спира. Е да! То је до сада тако било, али сад ће изићи нов циркулар који ће и то забранити. Јер

Ђука Јеси л' чуо да је београдског архимандрита г. Мраовића произвео Герман за епископа у Карловцима 8. априла? Шука. Је л 1 га произвео по на-<шем или по римском? Ђука. Таја мислим да треба но нашем обреду, а не по римском. Шука. Та не питам ја то, него о датуму је разговор, је л' 8. априла нашег ил' римског. Баш си прост!

Ђука. Боже мот, и ти наши списатељи не пишу увек једнако. Шука. А како то? Ђука. Ето виш. Ја на пр. врло радо читам „Историју књижевности", ,Библиографију" и т. д од СтоЈана Новаковића, а не волим да чигам његове декрете. којима скида митрополита и учитеље; — читам врло радо „ђурђа Бранковића" од Чеде Мијатовића, али не марим да читам његов уговор са Бонтувом; — читао сам радо „Крв за род", „Манзора и Цемилу" и т. д. од Ј аше И гњат овића, али његово белетристрично дело „Недељни лист" било ми је страшно фад; — —

искрени и иоштени људи обично су прозрачни и не замотавају се у вартиви вео глатке и слатке спољашности као што чине људи дволични и коварни — једном речју ја и капетан уништисмо нреграду официрског степена и постадосмо прави пријатељи. Сад тек данух душом „роз1; Ш сНзсгпшпа гегшп", сад тек ночех долазити до убеђења да сам и ја неко самосвесно биће, да сам чињеница у друштву човечијем с којом ваља рачунати, и да сам — млад човек који треба да ужива све божије даре што улепшавају и заслађују живот. Па тако није чудо што ми се и срце моје раздрагало, почело је снажније лупати. . . . У први мах не знадох како да одолем неким тајним боловима што их пре не имадох прилике осећати, док не нађох одушке : з а љ у б и м сеу — цео свет! Али ни то ми пе беше доста, јер је свет сувише простран а нисам био Шилер да могу ре1ш: „8ен] шшсћћшдеп МлШопеп. сНезеп Кизз с1ег §апгеп ЛУеИ"! Дуго премишљах шта да радим, док ми не паде на памет Дон Кијоте те сведем цели тај бојни свет на неку мени до душе ненознату — Дулсчнеју, неку вилинску твар етеричког строја, која ме сустопице пратијаше куд год би се макао и нестрпљиво искаше од мене нешто — а шта, то никада не дознадох. Беху баш месојеђе. Једно после подне изађем на улицу да се прошетам. Чујем из далека неку пуцњаву и вику. Кад ал ето ти кићених сватова — знам и данас чији беху — те прохујаше уз веселог сватовца поред мога стана.

Утисак што га ови сватови учинише на ме, беше тако моћан, тако неодољив, да нисам у онај пар знао наћи лека узбурканом срцу своме. У једанпут сетим се Дон кијотовог убојног кљусета, али у исти мах нарастише Розинанти лепа крила, кукови се испунише и за тренут ока створи се предамном ватрен, претио — Пегац, који се врцаше, копкаше витким ногама — чисто ми се нудијаше да ме понесе собом кроз зрачне крајеве управо на — Парнас. Да покушам срећу! Уседнем га са стрепњом, ободем га — замоченим гвозденим пером и — напишем ову песму: Моји јади. Бог кад је Адама ствар'о Момак седи поред кума, Дао му је Еву, Танке брке глади; Зато и сад свако момче Сви завиде младожењи, Тражи себи неву. Овак' се диви млади. Муж без жене — права воћка Дваест кола прохујаше Бесплодна и суха, Покрај мога стана, Ил' к'о јела усамљена Срцу моме зададоше Без зелена руха. Небројених рана.

Па и ја сам, аој јади! Од отога рода, Дрво сетно у пустињи Без икаква плода. . . . Из дадека чује с' вика И пуцњава честа: Сватови су већ у селу, Долази невеста

Чујем песме еваковрсне, Сватовац се хори; Моју душу љута туга Немилице мори. Момку срце прекипљује Од радости веље: Јер су му се испуниле Најтоплије жеље!