Starmali

„старвшш" врој 12.

за 1883

95

Из старих времепа. Некад било сад се приповеда. XII. Србин и Шокац деле набаницу. Ишли путем ('рбин и Шокац, пак нађу кабаницу. Кад су се растајали рећи ће Шокац: Ми смо обоји ца нашли кабаницу, хајде да је поделимо. Србин на то: Па хајде! Шокац: А како? Србин: Моја нека буде кабаница, а ти да даш мени 15 фор. Шокац пристаје, ал' вели да вема новаца готових. Србин ће рећи: Па ја ћу те пречекати, не мораш одма платити! — Шокац оде задовољан; само кад иије морао дати готове новце. XIII. Проводаџија и младожења. Дошао младожења удовац своме познавику, да га моли да му буде проводаџија. Овај оде удовици, а онај остаде једва чекајући да чује шта ће бити. Цо кратком времену врати се проводаџија весело, а младожења ће га запитати: — Шта је брате? — Хо, брате! У један мах ћа — па се наједаред пробрцну! А ја ти онда и држ' те недај — и тамо и амо — и тута и фура — и сврни и обрни —- и најпосле е тако, ето ви'ш! XIV. Звонари на даћи. Било је то у старо време. Пет црквењака, три Новосадска, један Госпођиначки и један Чурушки, сеђаху у једном бирцузу у Новом Саду сами за једним столом и разговараху се о своме ,,фаху," т. ј. о звонима. Успенски ће рећи, како се ајмашко звоно чује на штацију далеко. А Јовановски ће додати, како се ЈовановскО чује чак под Футогом. На то ће рећи Чурушки (мислећи најпре у себи: ви не умете лагати — сад ћу ја вама да слажем): Хе, то све није ништа, ал кад ја зазвоним у наше велико звоно, није веће него само девет центи, па се чује у Кикинди на пијаци. — А је л' далеко Кикинда од Чуруга? запитаће новосадско јовановски. — Летњи дан на лепом путу треба добра два коња да касају. — 0 брате, та то је далеко! — Далеко боме! XV. Поп и попадија. — Пошо, мене сврби нос, ја ћу се данас опити. — А ти немој пити. — Хе! да ја мој ноо терам у лаж! XVI. Кум је крив. Био у Чуругу добар газда, али је врло често проводио време у бирцузу, те се опијао и пијан сокаком пратио. Једном светећи водицу свештеник у

његовом дому затече га пијаног те ће му рећи: Море Симо ти не радиш добро; губиш здравље, мразиш се са женом . . Господин-попо, рећи ће пијанац, ја не би никад ишао у бирцауз, али томе је мој крштени кум крив: при крштењу мом рече попа ,,отрицауз!", а мој кум одговори: ,,у бирцауз!" попа опет: ,,отрицауз!" а мој кум „у бирцауз!" и тако трипут. За то морам да идем у бирцуз. М.

Одговори нашег домишљана, Из шајкашког батаљона добили смо питање: 3 а што солгаб. Николић својепсето зове„Стармали"? На ово Домишљан наш одговара: То језато, што г. Николић осећапотребу, да му бар псето има неокаљано име. XXV. Из Београда добисмо питање: „Зашто при суђењу атентаторкиње Марковићке известиоци новина нису добили столове, већ су морали писати на колену?* На ово наш Д. одговара: „Тојезато, дановинари небидол а 8 и л и у додир са Столом. (Ј е р с е и м инистар просвете зове Столе.)

До смрти дужник. Један веровник добије писмо од својег дужника, које је овако завршено било: Оотајем до смртиваш покорни слуга и дужник Н. Н. При весељу. Неки сиахија славио свој имен*дан. У другој соби био је Лера (мађистор) са децом, — њихов је задатак био, кад чују да чаше звече, да из свег грла повичу: „Инашег милостивог господина, и милостиву госиођу и нашег господина судца. Печење се донесе на стол а други послужитељ дође са чашама за шампањер ал некако спотаче се те све чаше падну на земљу. „Враг те однео!" повиче љутито спахија. А Лера, који је чуо да чаше звекнуше, повиче с децом: »И нашег милостивог господина и милостису госпођу и нашег госпуна судца!" Тражи оне који га непознају. Мита замоли неког да му позајми 100 фор. „Али за бога, та ја вас и не познајем* —• одговори овај. и Та баш за то сам и дошао к вама" прихвати Мита јер они који ме познају, ти ми неће ништа позајмити

ШИ§Г Још се могу добити сви бројеви „Стармалог" од почетка до данас-