Starmali

„ОТАРМ дЛИ " БР. 7. ЗА 1885.

53

Да се нешто,., Да со нешто зберу с^зе, Све што их је негда лидо Сиротинство и патништво : То би вел'ко море било. Са обесних да се срца Безмило на здере кора: Јаки брод би мог'о бити, Баш достојан така мора. У том броду да се скупе Сви, што живе од ужаса: Романтичн пловшш би По том мору без таласа. Али онда, да се нешто Збију, сложе са свих страна Уздисаји мученика, Уздисаји сиротана Ух, од куд си на то дошла, Мисли моја препитома !. .. Тад би била сграшна бура, Да чуднога бродолома !

Ђука. Верујеш ли ти, да ће се ове го,дине сазвати с Р пск °" на р°д" Шука. Не верујем. Ђука. Али ето по свим новинама пише, да ће се сазвати, па - _ ваљда тако и бити. Шука. Па баш за то не верујем. Тиса ће опет наћи какав узрок, те да опет не испуни праведан захтев српског народа. Ђука. Пре је рекао, да се сабор с тога не може одржати, што нису нокупљени саборски трошкови. Тај се узрок више не потеже, па ја не знам, који би други могао сад потегнути. Шука. Видиш, да си прост па те морам обаве стити. Сад се поједини људи по новинама препиру, где да се одржи сабор: да ли у Карловцима, Будимпешти, или пак у Сент-Андреји, па по што се ти људи неће хтети сложити, то ће Тиса рећи; Сабора не може бити, јер ето не знамо, где га ваља одржати.

Ђука. Живело пријатељство! Живела данашња српска влада ! Шука. Шта је теби за бога? Зар си сишао с ума, те тако несрпски кличеш? Ђука. Нисам ја сишао с ума, већ је моје клицан>е израз чисте радости. Ево ти па читај : Бошњаци и Херцеговци, што живе у Србији, заказали су збор, ва којем су хтели протестовати против аустријских аспирација и продирања аустријске војске према Новом

Пазару и Солуну, па је тај митинг забранила српска влада. Шука. Кад.је тако, онда разумем твоје клицање, али ја још додајем: Боже правде и боже потлаченог Српства, спаси нас ! . .

Ђ. Знаш ли ти, бога ти, шта је то природњак? Ш. Знам. Ђ. А знаш ли, шта је то богослов? Ш. И то знам. Ђ. Е, ал' знаш ли ти, шта је, бити у један исти мах и природњак и богослов? Ш. То незнам, а и пе треба ми да знам. Ђ. Немој рећи, да ти не треба да знаш. Ко данас може да буде у један исти мах и природњак и богослов, веруј, најбоље пролази, Као природњак имао би ти н. пр. да вучеш плату као професор на каквој гимвазији, а као богослов да пишеш чланке у „Наше Доба", да клањаш Њ. наименованости, а за све то да певаш у цркви, па да ти бог опрашта грехе. ш. ћути молим те! знам све. Знам и шта мислиш. Ж.

Разглаголствија, II. Пред-а-мном су три позива: 1., католичко словенски позив на прославу хиљадугодишњице смрти св. Методија; — 2., нотабилигетски позив за разбацивање новаца на акције њиховој неакцији, т. ј. на стварање јежедневног листа (јежа ће припитомити влада, а бодље ће остати народу као дивиденда); 3., „коњски позив", управљен на г. игумана Г. Од свију ових позива још ми се најбо&е допада овај последњи. У првом се разлаже, како би за све Словене (даклем и за нас Србе) најбоље било, да полажемо сву наду и сав спас у јединоспасавајућу католичку веру. У другом се позиву налаже нотабилитетским присталицама, да се сваки од њих изл а ж е трошку и улаже што више у њихово акц. подузеће. У трећем, тако званом „коњском позиву", бар се ништа не л а ж е, него се позива, да манастирска управа, односно г. игуман Г., има доставити коње тога и тога дана у Вуковар на шестонедељну домобранску војничку веџбу. (Стилизација је овде кратка и нејасна, јер се не види на кога се односи онај Еру1;е1оп огпапз „коњски," да ли на оеога, који је то стилизирао, или на којима је писмо стигло, или на оне, који имају да дођу). Ја нећу наићи ни на један позив, — на „коњски позив" за то не, јер писам коњ, — а на прва два позива нећу се одазвати опет из других (сличних) разлога. Да се Велеградском прославом иде н а в е р у, то су нам дали не само (што-но кажу) ц р н о н а бело, него и бел о на црно. Јер зар није до скора спомен ћирила и Метода био ц р н лист у аналима католичанским ; зар нису биле црне оне две и по године, које је Метод провео у тамници римској; зар није црн гар остао, кад су књиге Методове спа-