Starmali

86

„СТАРМАЛИ" БР 11. ЗА 1885.

Ништа није без свога узрока. Еад се млађи гавран врати преко Германског прага, он одлази весео и радостан, одлази у тврдом убеђењу, да сутра треба само да опружи кљун, па да зеаде зашто у свет гаче. Ал сирома праг. Кад превали подне, тада га обија редовно матори гавран. И онда бива оно исто, што је било онда, кад је Ераљевић Марко градио кулу. Боже мој, та ваљда ме тек неће нико питати : „А јесте ди видели Краљевића Марка ?" Нисам га видио, али сам читао у народним песмама како има ирилика да: Марко гради, вила разграђује, Па и у двору је било тако. ТТТто је млади гавран саградио, то је стари гавран разорио ; један гради од јутра до подне; други руши од подне до мрака, Германа спопало очајање, те већ не зна куда ће. Та није ни шала: било је толиког трчкарања по Карловцима, да би се отуд могла већ шегња за „Стармали" написати; а праг, Германов праг од силног обијања изкрзао се. Сад су уметли други. А трчкарање ? — Оно се још није свршило. Само је толико сигурно, да ће се трчкарати и даље, и то на живот и смрт. Премилостиви бог је створио на овом свету доста месга, ал оба гаврана тврде да није тако, и да од њих двојице мора иасти један ил други. Смерни путниче! Ако те нанесе пут између Новог Сада и Карловаца, те видиш где поред тебе пројури који од ова два гаврана, застани за часак и проли сузу. Можда ће сутра, можда прекосутра наступити том њиховом трчкарању крај, јер ће један од њих сигурно, са поломљеним пером, пасти у прашину . . . Но ја, ја канда нагађам који ће то бити. Верујте, друкчије је код људи, а друкчије је код нељуди. — На маторим гавранима остаје — стрв.

Магарац и слон, Тужио се магарац: „Лоше сам ти ереће; Љ у д и м ас у с м е ш н е саио Уши магареће, А у слона уши К у д к а м о с у в ећ е!" Слон то чуо, пак се Замиели дубоко: Да су моје уши веће Види свачеоко, Алјамојеуши Не дижем високо.

1. 1.

Како је ђаво преварио анђела. Има на небу великих анђела, којима је бог, у гвеву своме, дао огњени мач у руке, — али има тамо и малих, златних анђелака; који су тако безазлени, да не верују у могућност греха; њиховим небеско-плавим очима чини се, као да је и земља рај, и тврдо верују, да људи не могу бити нељуди.

(Ала је то лепа вера! И блажен ко то верује, блажен, — док се не разувери !) Елем, један такав пребезазлен анђелак загледа се ономад дубоко у земљу. Опази ту човека мргодна погледа, не згади се на њега, пего још рече: „Он се зове А н ђ е л и ћ, а ја сам а н ђ е л и ћ, гле, — та ми смо имењаци! Биће ваљда воља божија, да ја томе човеку будем на руци. Гледа га анђео, гледа, па онда рече: Не знам шта је то! цео православни свег спрема се на богоугодну светковину, — а овај случајни штићеник мој канда је заборавио на то. Ваља да га потсетим. Истрже једно мало и једно велико перо из крила свог и са малим пером на великом перу написа ово :

АНЂЕЛИЋУ! НЕ ЗАБОРАВИ НА ТИСУЋГОДИШЊИЦУ СВЕТИХ СЛОВЕНСНИХ АПОСТОЛА.

Са тим писмом анђелак полети доле, шат нађе кога ио коме ће писмо послаги — (јер није имао допуста да сиђе чак на земљу.) Кад је дошао до границе, где се судара интересна сфера раја са интересном сфером пакла, ту изиђе пред њега буди бог с нама, али у такој лепој маски, да га анђео није могао познати. — Знам шта желиш ! — рече буди бог с нама, — дај писмо, ја ћу му га сам однети. Анђео поверова и даде му писмо и врати се у своје висине. ђаво, који је знао и цензорски занат, прочита писмо. Прва му се половина допадала, а друга није, за то ону другу половиеу избрише, и тако осакаћено писмо однесе адресату. Писмо је сад овако гласило:

Анђелић је тако и урадио. А ђаво сад ликује, јер је преварио анђела.

Иза божијих леђа, Од Бумоара. Зашто ја нашу отаџбину к р с т и м називом п 11за божијих леЈја и ? — Имам ја доста разлога за то, а имам и права на то, јер сам и сам овде крштен. А да сам какав пољски Чивутин, наравски, да би је онда и ја звао својим „ новим Ханааноном."

0 људи, људи! 0 прекрасни Јосифе! Та ти бар знаш шта су то седам година. Ако су ово били седам мршавијех година, онда је цивилизација сву своју мршавост изродила. Ако су пак ово били седам дебелијех година, онда је Берлинска конференција све своје силе истрошила.