Starmali

218

„СТАРМАЈШ" БР. 28. УА 1885.

еаборског заседања, преварио је народиу странку прота (Бранковић) а овога сабора почели су већ и протић и да је варају. Но да одете и на угарски сабор, не би ни тамо видили никаква добра. Пре пеки дан су баш изпели „буџет" пред послапнке. Оно последње слово уметпуо је министар финапције, мора бити зато да заметне траг. Ал казао он буџе или буџет, ја мислим кад дође до разрачунавања, једнако ће нас болети. Жалостива је нота тај наш буџет, још жалостивија, него удов прота. 0 та нота се почиње са стихом: „Д у г нам је веран друг." Ово дана је изпешен и буџет Боспе п Херцеговине. Дај боже да је „извешен," јер ако га још дуго буду наша браћа порала н о с и т и, пеће далеко доћи. Скоро 8 пути више издаје тамо држава па жандаре, него на просвету. У осталом, тај рачун нпје еасвим тачан, јер се на просвету више троши но што у буџету пише. Министар финанције је заборавио павести, колико стаје она „Просвета" коју уређује Јова Видић, и која излази мислим трипут недељпо, а напада на све оно што је честито и српско. У осталом, кад је о просвети реч, морама нап> менути, да се у Београду јако обрађује историја. Нарочито се преврћу листови бугарске псторије, па се поучава народ, шта су нам Бугари пре толико и толико стотина годпна све нашкодизи. „Повадили су нашим владарпма очи; — „њихов Симеон је опустошио Србију " вели се и т. д. п т. д. Тешко је погодити одкуд толика жеђ за превртањем по псторији Неки мисле да то долази отуда, што је садања султан врло побожан човек, те се сваки дас- моли алаху; в Не сједини боже-кауре." ж Ал шта Радић ради? — питаће неко. А то може питати тим пре, што је пре неки дан долазио један од братије манастира Војловице у Карловце Герману. „Ваша светлост молимо се покорно, да учините додджспг&к "" Маскнб ал, Било је то у великој вароши Г. На нољу и ио сокаци падао је снег, да је изгледало, као да је вечпи творац наумио поново да казни грешну земљу. Еако је Ноју обећао, да више никада неће потоиа шиљати на земљу а како је свет сад још млого гори него пре потопа, то је свако морао доћи до тог уверења. е је свевишњи, да би и реч своју одржао а ипак да би грешно човечанство казнио, наумио, да га претрпа дебелим снетом. Као што из тога можете видети, снег је грозио и непрекидно падао,'а зима је била — још неколико гради па да се и жива смрзне (а онда би могли све термометре до врага бацити). Ја сам на тој цичи зими седео код своје куће. Многи ми можда завиди, али нема на чему, јер ја сам — ђак. Седео сам спужден и замишљен у хладној собици својој — али ово „својој" опако под знаком питања — бројећи најпрсте, колико дана још има до проклетог првог и с болом у срцу констатовао сам, да су још пуна четир дана. Четир дана! Читава вечнсу??! Изгледало ми је да ћу пре и страшни

какав расположај и с оцем Ечилијаном. Не зпамо шта ћемо с њим. Све нам изеде, тако да једе „ио чину", а ми и не знамо управо какав му је чин." — „Шта ради по цео дан," пита Герман. „Броји дедовину и учи мађарски. Уложио повац, који му остаде од деде у неке папире, па чао њих расматра, чао се вечба у неким мађарским деклама цијама. Он мисли ако има новаца и иаучи мађарски, пе фали му владичанство. Баш је — луд." — »Није он луд, него сте ви. П1та му пе дате каква посла?" — вели Герман. „Нек пеца рибу, ако нема друго шта." И5 овога се отприлике види како стоји ствар. Наши калуђери ће и без курса у Баји научпти мађарски. Па није још што уче мађарски да постану владике, ал шга ће им зато новаца, то баш не разумем. У осталом могу се још промислиги. Можда ће ми преко ноћ пасти па памет. — ОМ.

У ш т и п ц и. Све новине пншу, да кр љ Милап мисли на Софију. „Софија је грчка реч, а зпачп српзки: мудрост. И ако краљ Милан одпста на то мисли, онда сигурно пеће бити рата с Бугарском. * & & Кад данашњи срискп државпици обарају заједнпцу Бугара; колико ће времена проћи, док стапу градитп заједницу између Бугара и Срба? * * М: У Србији иотрошише већ дивит мастила бранећи берлински уговор. А негда се мислило да тамо неће жалити ни море крви, само да се тај уговор обори. * * * Цео се Балкап комеша; све источпе државице ишту суд дочекати него тај несретни први у месецу. Из тих мојих рачунских проблема пробуди ме немила али верна гошћа — зима. Полако се почела пењати с ногу на више и ја и нехотице бацим плачевпи поглед на хладну пећ а из груди ми се оте болан уздах. Да бежим од куће ? Али куда ? Уз то питање сетим се увек па неку пословицу, која се свршује са „зао друг." Зато само мудро и јуначно, очајавати не смем. И ја нисам очајавао, брзо се досетим шта ћу. Свучем ципеле, метнем столицу пред постељу, ■капут зимски био је и дотле на мени — па завучем ноге под јорган; један јастук метнем пред себе, на њега физику, руке у џеп па сам тако учио. Па још шта сам учио ? како се све добија топлота ? Боже мој, да чудпе ироније! Еле тако сам ја седео. Збиља врата су била закључана а ако хоћете да знате зашто, ево чујте ову причицу онако уз гред па — „ем вам кажем, ем не кажем, само вам се каже." . .. Могло је бити девет сати у јутру, ја сам још лежао у постељи, та у њој је тако топло. У један пут куцну неко на врати. Ја ћутим а неко опет куца. Ја не дишем а тај неко опет куца. Кад му је досадило већ а он узе метлу, која је обично у довратку стајала, и поче да чисти. Одахнуо сам! То је била моја послужавка, па је