Starmali

154

„СТАРМАЛИ" БР. 20. ЗА 1886.

То се исто догађа сад и са скупштинском опозицијом у Србији. Краљ Мидае, Гарашаеин и његови напредњаци измакљали су и радикале и либерале на мртво име, па им ови ипак веле: „Хвала покорно на врло заслуженој казни!" Нит су се намрштили, нит су зубима шкрипнули, већ како су се са мацке подигли, одмах са најљубазнијим лицем приђоше влади, поклонише се, захвалише се и — осташе и даље у скупштини. То су напослетку густови, о којима се не може диспутати, као што Латин каже. Кад се коме допадају уставне и неуставне батине, и ираво је, да их непрестано вуче, само је жалост, што се тиме и народ вуче у пропаст. Јер „кривудају разее стазе. Ко ве пази, тога згазе. Ко не чува име своје — пропао је, нестао је!, И срнски оиозициони скупштинари стојали су пред разним стазама, па на жалост изабраше баш ону најкривљу, иа којој их на сваком кораку чека — мацка и профуз са корбачем. А да ли ће ишибана и злостављана скупштинска опозиција моћи што за народ учинити — то је питање, које уједно и одговор у себи садржава. Међу тим ни1е боље ни код вас, нит у читавом осталом свету. Једино што је можда у Енглеској боље. Јер ето тамо се усуди неки кукавац да ее заљуби у краљицу удовицу и да је запроси, па га с тога стрпаше у лудницу. Тамо дакле у Енглеској сматрају љубав и просидбу за лудост, те љубаввике и просиоце терају у луцницу, док се међу тим код нас не замера, ви калуђерима, ако имају своје жене и своју децу. Чак се ни то не замера, ако каква млада и лепа манастирсва куварица дође на четири коња у Нови Сад, а да и не говорим о калуђерима — администраторима по сеоским парохијама. По томе се види, да смо ми много наареднији народ од Енглеза. Најзад, кад Герман може давати ноћне концерте и кад њему за љубав може куварица са својом ћерком доћи на беседу, Разуме се ону лепшу, (Продужење). „Варате се чико, има света који ее поводи и за својим укусом." „Има ! па ди су ?" рече љутито деда. в Ето и овај токорее образован човек и фишкал, па шта ми пише?! Ту деда извади из џепа неко писмо и етаде читати: Велештовани чкко! Чуо сам да је у вашем селу у госпође Јовићке две кћери од којих је једва оеобито лепа, Молим вас дакле лепо, јаввте ми, јели истина да има три хиљаде мираза, и имали изгледа да ћу је добити, па да дођем да је иепросим. С поздравом вама и стрини, ваш синовац ЉудиИ. „Та то је Јопа, вашега брата еин. Кад је био мали видила сам га један пут." „Дабоме да је он," љутио се деда: „ал звекан као и други. Он не вели: Ако су ваљане девојке, доћу да их

за што се друга куварица не би могла возити на четири коња и зашто по неко дете ве би могло калуђеру — адмивистрагору рећи: „отац?" Једна врлиеа више или мање — ко би сејошна такву тричарију обзирао? Него Германа распињу сад друге мисли. Није му стало сад ни до -куварица нити га се тиче то, што карловачким богословима издају сведоџбе под полицијским надзором, већ се човек спрема да путује у Рим. Наш синод је већ регаио спојење са англикаеском црквом, сад још да Герман спроведе унију са Римом, па нико сретнији и моћнији народ од нас! Чисто ме страх хвата од те наше среће и моћи, а Герман би најпаметније учинио, кад би за увек остао у Риму. Он је и тако „с њине с^ране," па би се могао на каквом концилу прославити, као бискуп Штросмајер, а овако сирома мора по манастирима давати концерте, кад хоће, да се о њему што лепо рашчује. Куварице и друге побожне Хришћанке брзо ће га прегорети, а ми ћемо се за тако великим губитком тешити како знамо. Не верујем да ће нам се од силнога плача осушити очи. Милисав.

У ш т и п ц и. Митрополит Сава стављен је недавно у стање мира. Јуче сам читао његову књижицу. — Но тога баш — у м и р и ш е. * * » * „Сарајевски лист" пише: „Сад се тек види да је Аустријска управа просветила Херцеговце. Та ето Пеко Павловић пише већ француске књиге." * * * Пеко Павловић пише, ал само да не пкше: „Наши културтрегерски учитељи," постали су м у ч ит е љ и."

видим, па која ми се допадне. Него само оће ону лепшу;" а муку му, која је лепша?! . . ." и ту се деда опет засмеја. „Ал' ништа, ништа," настави за тим ; „само ти снао, кажи, бил' дала за њега своје дете ? Момак је др/кчије ваљан ; кеца непознаје а није ни пијанац. . . „Па како неби. Кудћу боље прилике особито кад велите да је и поштен; само ми је ко мало тешко преко реда." „Хе хе хе, иреко реда, смејао ее опет деда; ал' шта ћеш, кад није друкчије Оамо ти снао, немој ништа да говориш деци у напред, а у недељу пошљи их оде нама у посете Стрина кх одавна ишчекује. П. Идуће недеље стадоше пред капијом деда Марка Људића елегантна кола; у њима беху упрегнута два красна „зеленка," а из њих скочи још елегантнији одевен човек. „Гледај мог синовца, по параграфу и пропису се и воза. . . Ди би фишкал сео на проста кола," смејао се деда поздрављајући се шњиме. „Једанпут се човек жени," примети млади Људић улазећи у кућу. „И ти смислио да се жениш?" питаше деда свога