Starmali

"У Новоме Садзт ±0- ^еб-рзга,ра 1337-

„Стармали" издази ?рипут месечно. Годишња дена 4 ф . — погодкшња 2 ф. — иа 3 месеца 1 ф. За Србију и друге крајвв«: 10, — 5, — 2 1 /» динара или Фраика. ~ Вдасник и одговорни уредник Змај-Јован Јоваковић; Издаје штамиарца А. ПајевиЕау Новом Саду рукописк се шидву уреднику (1)г. Ј. Јо\апоу1с, \Ујеп IX- РогсеИапеанче, 5(>.) — Претнлата и све што се тиче админкстравдЈв шхље ее штажпарији А. Пајевића у Нов. Саду. — За огласе плаИа се 6 новч. од реда, елова вао што су ова и сваки пут 30 новч. за *иг.

Д у е т. Тиса. Ја сам горе, — ви сте доле. (Истина је: — народ кија.) Нека пада, дажда, крупа, Знам шта вреди опаклија. Гарашанин. И-ја!

Тиса. Еад се сетим да сам чума, Кад се сетим да сам лија, Тад помишљам шта ме чека, Тад помишљам шта ме вија. Гараш анин. И-ја! Тиса. Канда ће ме време скучит' Или рука, бог зна чија. Ал док могу, ја ћу пљуват' У јаз, који на ме зија. Гарашанин. И-ја! Тиса. Кад се буде рачун иск'о, Остаће ми амајлија; Покушаћу да се браним, Да сам био вода тија. Гарашанин. И-ја! Тиса. Тад ћу рећи: Свему ј' крива Само ваша слепарија. Та ви сте ме одржали, А знали сте да сам лија. Гарашанин. И-ја! И-ја!

О

Кад је тако, нек је тако. Коме 'вако стање прија Нека њаче и он с њима: И-ја! И-ја! И-ја! И-ја! (Испашће им чивија).

Шетња по свету. XI,. Читајући у „Женском Листу" извештаје о раду наших добротворних задруга Српкиња, најбоље ми се допала белодркванска добротворна задруга. На забави исте декламовала је једна девојчица „Оду чутури," а публика се тако одушевила, да је девојчица још једном морала одекламовати споменуту оду. То је лепо. А у Новом Саду замерају комесару Вуковићу, што је мало више нег што треба пио. Оно да је и он само декламовао „Оду чутури," можда му не би нико ништа пребацио, али он је и с п и о чутуру, а можда и више од чутуре, па је дошао у судар с многима. Е па шта ћемо, кад је данашњи свет скроз и скроз материјалистичан, па не разуме више песничке нарави. Сиромах Вуковић у свом несничком заносу за лепии хтеде пољубити туђу жену, а свршило се р у ж н и м. Да богме, човек је не само од костију и од меса, него има и жући, па тако је баш морао планути комесар Вуковић, јер по свој прилици има и он жучи и то с тим пре, што су тада неки говорили, да у глави нема ништа, дочим су други тврдили да му је глава пуна. Вуковић је дакле плануо, отимао од пандура пушку, заповедао пандурима, да пуцају, разбио прозор и најзад се — на свежем зимском ваздуху расхладио. Како се нашао, то он не зна, као што ни о неким другим стварима не зна, јер је сутра дан питао пандура: „За што сам ја теби отимао пушку ?* , Ја не знам, господине," одговорио је нандур. Но томе се види,