Starmali

„СТАРМАЛИ 6 ВР. 13. ЗА 188?.

101

Ђука. Ти, Шука, седиш у Салајвармеђи, па је си ли чуо оне најновије нар. песме о „ли*и Вучетићу", о „Пилату разбијеном полићу", о »карактерима првога реда", о „Томићу уз кога је цео свет", о „Политовом Ништа", о „високом гледишту" и т. д. Шука. Нисам их чуо певати, ал сам их читао штампане, Ђука. Ал шта велиш на ову песму : Пада киша, пада лед, Димитријевић Миша блед Шука. Ја знам и зашто је блед. Ђука. Па за што ? Шука. За то, што му је презиме дугачко, па су га јсдва угурали у седмосложан стих; и тако сад нико неће веровати, да је то народна песма, да је народ наједаред постао тако рђав стихотворац.

Шарени шљунци. I. Мала Олгица има обичај да свако јело што на стол дође с' прстима дира. Једном када је мати купус на стол донела, хтеде Олга дирнути, мати је удари но руци и рече јој: крмачица једна, зар је то лепо да са прстима купус дираш: А шта си ти онда бнла кад зи купус са ногама газила, рече Олгица. П. Иста Олгица дотрчи једном к' мени вајкајући се рече: отац, бува ме сврби, ја потражим п нађем јој једну повећу буву, и убијајући је рекнем : ао колика

Четврта појава. Ђојана. Војана. Отишао је. Хо, како сам ти се силела, штогод слажем, одмах ме ухвати. Е, а зар оа баш мора све знати, гле ти само њега ! Но вије баш ни од меие лепо, што му нисам рекла истину, што сам му лагала ? Зар он да не зна, што ја знам. Не то није лепо од мене. Па сад може још и посумњати. . . . Баш сам ти ја неблагодарно створеве. Само да је ту, одмах би му рекла, ко ми је писао. Рекла би му, да тај Бранко није нико други, него Шаца, о коме сам му толико приповедала. Не би ни мама знала ко је тај Бранко, само кад бих јој хтела показати писма, та ко би и помислио да је Шаца постао Бранко; е ал тако је то кад се човек заљуби, одмах тражи да све што је у њега проза, еве то претвори у појезију, па онда ни само име не може проћи на миру, одмах Шаца буде Бранко, од Бранка Бранивој, од Бранивоја Бране. Тако и наш Шаца постаде Бранко. Не би се нико сетио ко је и шта је — на ето ни мој Милан — али он је добар, добар као добар дан, све ће он то мени опростити. (СвршиВе се.)

је да јој продам кожу : Када сам пред вече кући дошао запита ме Олгица : Отац, а шта си ми купио. Нисам ништа рекнем јој ја, А она ће речи : Па зар ниси прод'о кожу. ш. Када је Олгицина мати фуруну паложила и набацала виново чокоће да горе па рече: 0 ала то чокоче смрди, речи ће Олгица : не смрди чокоће, смрди „филоскела" (хтела је да каже филоксера.)

„М а ј с т о р и ј а]" Кад у „ бирту и седи пијаница Аца обичн . је онда: „ресго" од — новаца; па кад нијан — трештен, на клупи задрема, о поласку кући, ни спомена нема! Јадна снаша Каја, много с тога пати, па још доста пута батичом јој плати : њену љубав верну; — њене сузе вреле ; (кад би Ацу бесног ражалити хтеле;) јер је Аца „ вајте и погане и љуте, не слуша ни бога, а камо ли скутеЛ . . За то јадна, Каја дању — ноћу плаче, док се и њој мис'о спасоносна заче: како да га кући доведе без вике, (а да само њене не тиче се „ кике") Једне мрачне ноћи, пије Аца љуто, по столу је вино широм свуд просуго, разишли се скоро сви остали гости, ал' Аце се крчмар не мож' да опрости ! Пије, пева, лупа песницом по столу, шта је до сад смако, било б' доста волу, ал' на кућу своју ни помисла нема, већ ено га суст'о, . . . па поче да дрема у то јадна Каја сад у крчму ступи, али неће залуд језика да тупи, већ полако приђе иза леђа Аци, па му неко уже око паса баци, обмота га њиме и два и три пута, (крчмар знаде шта је, зато мирно ћута). Сад полако опет ено тражи врата с ужетом у руци — сиротица Ката, . . . . . . На пољу је везан Ацин „"руђа* стари, на њему су узде, врпце и улари, сад привеза Ката уже за „ кајасе и , па потера најлак' риђушу преда се . . . .... Дремљив Аца глете ! у једаред скочи, звера . . . блене . . трља успаване очи; хоће да се силом стола још придржи, ал' надмо%на сила, баш га нека држи! отима се Аца, псује . . виче , . . кара . . . види како крчмар, врата већ отвара, али он баш неби кући још да креће; јест; ал' м,ора! мора! . . озде нема: кад га нека моћна невидљива сила вуче с оног места, њему тако мила! Какви—ли та дуси то са собом вуку? . не види им лица, не види им руку;

неће !