Starmali

244

„СТАРМАЈШ" БР. 31. 3А 1887.

Путовање по свету, (Малко је налик и на тумарање) Иа мемоара једног Београђннинп. IV. Од осталих новости у Новом Саду ириметио сам и ту, да се „Застава" и „Браиик" свечано помирују и у славу тога избацују по веколико ракетла (једно на друго). У Новом Саду сам наишао на нову врсту хартије за цигаре, и то посвећене глумцу београдском Милошу Цветићу, као гшсцу ,Не м а ње"; на хартији је лик Цветићев; али кад су писцу „Немање", Милошу Цветићу, посветили нов „цигаретнпаиир", онда би писца „ А.л б а н и ј е", г. ђурковића, требало изненадити каквим чибуком. . . И ту сам новост дознао у Новом Саду од једног алваџије, да је једва једанаут Ем. ил. Радић получио епи-тимију. (Столица му Је у Војловичкој дијепези). Једна старија благоглагољива госпа дала се јако на студију „волаиика", како бис целим светом могла разговарати. Дознао сам овде и то — а шта се у Новом Саду не може дознати? — да на Нарнасу оснивају ,убоги дом* за неке иевесне најновије песн ике. У Новом Саду је донесен штатут, по којем се забрањује хаузирање; но, сад ваљда неће више ићи одборници и одборнице по кућама да купе новчане прилоге, и тако ће се моћи вратити из Америке они Новосађани, који су онамо отишли да бицбили поштеђени од силних позива на „Беседз" и игранке са добровољним и зловољним прилозима. Унражњено место новосадског проте још се није поиунило. А фале још и друга три свештеника, чија места никако да се попуне. Осим тога и иначе по Бачкој има врло многе празне парохије. Ако та-

„Мртвозорник", Шаљико-емгшна збиља са села. Лако је варошанима, они се бар могу мирном савешћу и разболети. Лепо легну у постељу на или хучу или јаучу, зависи од јачине живаца им, и чекају док доктор не дође. Он дође, опипа било, нокуца по прсима, ослухне на леђи, препише лек, прими награду за „визиту" на болест као да си руком однео. Јест, благо њима, они се смеју и разболети. Али шта ћемо ми јадници на селу ? Шта мислите, разболе се човек, падне у постељу, ' па — бог му а душа му. Ако је он „јаке нарави," или болест слабе нарави, он ће иреболети, да се и не лечи, али ако падне у тежу болест онда је „јаој и помагај." 0 каквом доктору ви разговора нема. Није то шала за еиромаха човека, сваки пут, кад доведе доктора, да избаци по 10 па и 15 фор. Него онда, шта знаш чинити, Или ћеш водити болесника врачари или врачу, или ћеш га трти, или ћеш му намештати далак, или ћеш гасити углевље или — но, колико баба, толико преллога. Свака нешто зна, (много су патиле.)

ко и даље узиде, то ће се бачки владика скорим моћи запитати: ,А ди је цеза моја?" Ал' цезе богме нема. Опет заиђох да прегледам излоге и нађох у једној књижари најновиЈи „Трепетник" од године 1235, прави египатски. У томе „Трепетнику" наиђох на ова пророштва: — Кога засврби нос љутиће се на велику порцију; — Кога засврбе леђа пустиће се с Русијом у (не књижевну) полемику; — Кога засврби око радоваће се српско-хрватској слози, илустрованој у чланцима задарског „Иаго4ао§- 1Гз1а"; — Ког уредника засврбе прсти почешаће га државни одветник; — Кад жону засврби језик пратиће јој мужа тога дана срећа брачнога живота; — Коме се накостреши коса, знак је да није ћелав; — Кога засврби џеп, нек чека док дођу одбор нице, што купе добровољне прплоге. — Из Новога Сада кренуо сам се и стигао у једну нову варош. Али не знађах где гам. Мислио сам најпре да је Цариград, јер по улицама видех кијамет вашака; после сзм помислио да сам у Венецији, јер силн/ воду видех по улицама; после сам по старинским и опалим кућама држао да сам у ископавим развалинама Помаеја, но после сам из Бедекера дознао, да се налазим у Срем. Карловцима. Но, помислим, шта ћу овде, кад сам већ био, боље ће бити да одавде кудгод загребем. И заиста ја загребох и дођох у Загреб. Ту прво посетих „Српски клуб", и видех како они на свој печат узеше рибу. Шта им опет риба значи? Питао сам многе о томе и једни ми рекоше да је с тога, што је риба знак ћутања, а они умеју ћутати онде где не треба, јер је ћутање злато. ДруЕто, то вам је зло на селу. Нема вам доктора што кажу, ни за лек. 11а ипак се људи од управе побринули колико, толико и за нас јадне сељане. Ако баш и нема никог, ко ће да помогне болеснику, ко ће да га излечи, оно 5*у је бар после смрти осигурана помоћ. Неће га за цело сахранити, док то „званично" не одобри и не потврди — „велика звер" — господин мртвозорник." И јест најпосле тако један господин велика звер у сваком селу, па наравно и код нас у Т. Још бих ја чисто смео рећи, да таквог мртвозорника нико и нема као ми. Он вам је, знате, по свом занимању уцраво кројач. Ех, кад се он још звао „мајстор Габра!" Добар је, сиромах био. Лепо нас одевао а знао је и шта је сиротиња, па ми с њим добро. Неко ће платити о ђурђеву, неко о Михољу, неко о Митрову па ми већ знамо наш рачун. Ту замерке нема. А он опет сушта доброта да га око прста савијеш. Г1а скоро да и јесте тако. Сув, слабачак, погурен, без једног зуба па га необријана брада скоро у нос боцка. Одело увек једнако, а све што је на њему, сам је зготовио: и капут и чакшире и „прслук" и ципеле и кана, све је то од једне ворме и од исте магерије, једном иглом, једном руком сашивено.