Starmali

246

„СТАРМАЛИ" БР. 31. ЗА 1887.

у толико, што сам по лађи, на којој сам путовао, пешке ходао.) Кад сам у Панчево ушао стао сам паробродом пред хотел код ж кикиндоког недоношчета". Не знам зашто, ал су ми ударале сузе на очи, кад сам ушао у Панчево. Не знам — велим — зашто, јер да мн је то пасирало у Пирошу не бих се чудио, будући да у Пирошу има много рена, па неби било чудо, кад би човеку сузе натерао. Но утешио сам се брзо, кад сам се састао ту са старим пријатељима и увидео, да су то ваљани ђетићи, врсни родољуби и пријатељи своме народу, који и ако су мислили некад да има пречег пута у Рим ипак су ту своју географску погрешку само и једино из родољубља учинили. Ту сам сд састао с једним пријатељем, с којим ја радо ћаскам и ту смо узели решето и претресли мало светске догађаје. Ту смо изнашли међу осталим да ;је св. Јован крститељ морао бити издавач каквог српског каижевног листа, јер је непрестано узалуд вапијао у пустињи. Изнашли смо и то, да побожни калуђери при чаши вина најрадије поју у својој побожности песму: ж Да исполњатста уста наша". Даље смо један другом причали и ове случајеве: — Један Енглез штудира да изуме машину што плаћа порпију. — Други неко изумео је нову машину за вршење шпијонских дужности. — А неко трећи склопио је м а ш и н у з а о р одуцирање — крађених придика. Некадањи београдски дахије Аганлија, КучукАлија, Мула Јусуф и Фочић Мехмед-ага телеграфирају Мити Ценићу у Београд, да потпуно одобравају вегове назоре о Србима у Војводини. — Напредњаци у Београду изјављују плакатима, ————— [ _ Они га лепо задржавају, да остане, па ће га ујутру одбацити часом, али он се не да ни осолити. Лепо ће он, вели, полако за лада пешке. Ето тога, једна мала шетња. „Лаку ноћ." „Лаку ноћ." Лепо је наш мртвозорник пошао, није ни приметио, да је мало више повукао. Али кад изиђе изван села, па га ошину хладан, вечерњи ветрић, поче му се по мало вртити у глави. Он се куражи, певуши по мало, запалио и лулу па тетура напред. Види већ једва у неке и слабу светдост свећа. Добро је, мисли, још мало па ето га у Т. Већ се и прве куће виде. Вашке га окупише, једва се одбранио. Кад загледи мало боље у куће, али има шта и да види. Село јесте, то види али види и то, да то није Т. Мора да је помео пут. Хм, шта ће сад и куда ће. Уморио се прилично, једва је дочекао село, како ће сад даље ? Осећа, да га ноге издају, да му је глава све тежа. Седе пред једну кућу, да се мало одмори и да се размисли. Није дуго седео. Нагло се диже, па хајд даље, као да се нечем досетио. Дошао је пред општинску кућу и сад тек виде, да

да обустављају своје тингл-тангл-представе у Гарашаниновој воденици. — Један зидар зида некоме кућу и гарантује му писмено, да ће кућа биги дуговечна и да ће трајати до попуњења упражњеног места жабаљског проте. (Ово звечи мало невероватно). — Вода провалида насап и прети да поплави усеве; солга биров у хурбао се и не зна шта да ради: нестало му нове истиве луле! — Све новине јављају невероватну вест, да је неки учитељ скупио једног претплатника на „Школски лист". — Како су несигурна времена! Из једног манастирског вајата нестала многа шунка и суво месо. (Т. ј. појели у пост калуђери). — Црвог априла шиљу људи и ове, као и сваке године, наивну депу у апатеку да купе од комарца масти, од Радића скромности, од нечијих придика оригиналности и разних других немогућн о с т и. ||1 Ћира. А шта је то, бога ти било у Софији? као да су преШШш <Шп^Ј Ш. тресали стан српског посланика, шт Спира. Сад се ево опроврЦ, \ ЈтШ гава; вели се да нико није у1 в Р е ђ ен само један каваз. Ћира. Каваз. Каваз! А да то није одкуд гурнутквас за нова замешателства. Спира. Али новине јасно говоре о кавазу а не о к в а с у. Ћира Можда је ипак квас, па се само по маџарском начину изговора кавас. Спира. Оно нешто налик јесте. За то нећу да се дипшутам с тобом о томе.

је он у Н. То је село један сат од прилике од Т. далеко. Стаде код прозора, кроз који је продирала слаба светлост лојане свеће на улицу. Лупне у прозор. „Ко је?" зачу се глас из нутра. „Ја сам, душу му. Отворите!" Из нутра се чује нек теглење. Устаје бунован стражар и отвара врата. — в Ко је то сад у ово доба?" — „Ја сам доктор из Т. Био сам на „комисији." Требају ми једна кола. Наредите „форшпан" да ме одмах одвезе." Простодушни Шокац загледа мало боље. Види, није никаква лола. Поштеног је изгледа. Научио, да слуша господу па и не мисли ништа даље. — „Разумем. Сад ћу ја одмах." Ни неколико тренутака није прашло али стадоше квла пред општинску кућу. „Господин доктор" се једва попео. наместио се некако у коли, кочијаш ошине коње и крену право у Т. Уз пут се кочијаш по кад и кад окрене, да види.