Stražilovo

434

СТРАЖИЛОВО

БР. 28.

НА СТРАНПУТИЦИ. ПРИПОВЕТКА ИЗ СРПСКОГ НАРОДНОГ ЖИВОТА. НАПИСАО МИЛУТИН ЈАКШИЋ. (Наставак.)

V. леда Младен свој посао и седи по ваздан код куће, као што је и пре увек био његов обичај. Кад свршп посао, седне на креветац у стају, наслони главу на зид, па се тако замисли. Блуде му мисли, ни сам не зна куд. Седи, а свог га обузме нека сета. Кад га опет превладају незнани осећаји, дисање му дође тешко, и он мора да изађе иа слободан зрак, да одахне. Гледи у голо дрвље и сунце на заходу, као да би се хтео с целом природом разговарати. Но и природа је тако зловољна, мутна и мртва. Гдекоји гавран надлети се над селом, седне на крст од црквеног торња и гракне по који пут. Изгледа као да се окренуо баш на кућу ча-Крстиних, па на њу гаче. „На твоју главу, вране!" прошапута бојажљиво баба. Мила. Још је вече најнепријатније. На пољу хуче хладан ветар, помрчина као тесто, блато до колена. И псето лаје на то гадно време, а човек га псује, да му се зар свети. Само боктер канда равнодушно ступа пред девет сахата у своје несносно и дремљиво ноћно звање. А сељаци вечерају своју посну вечеру, (јер је божићни пост), па се лепо купе гдегод на поседак. Пећ топла, воља добра, па се заседне, приклапа се, приповеда, задиркује и пуши тешки мађарски духан. [То негде се и чита, по негде опет карта дурака ил на слуге. А ако још замирише из каквог поцрнелог бардака и ракија, тај символ духа Сумраковачког, онда се клупче приповедака развија у бесконачност. Диван се од прилике овим редом започне. Чича Драгић, ако је љут и не штуца од многе ракије, прво ће испсовати општинаре: „Какви су вам сад плајаши... Слепци! Код очију слепци! Све један другог напред гурају, а слепац један к'о и други. Ни један не зна ништа. Какав ја сам био кишбиров! Ја сам знао све рашчитати и људима протолмачити. „Шта је ово, бабо?" „То је пасош за краву." — „Шта ово?" „То је пггајербук ил облигација,"... и већ шта је шта. Е, ал онако су ме и чествовали. Дед, бабо, чашу ракије! Дед, бабо, чашу вина, ил вруће лепиње, — ди на шта наиђеш. А та стрвина Груја! Боже, Боже, што га држиш? Гледим га летос. Прижегло сунце, а он иде на пошту. Поред кућа и зидова не — иде, него мили, прија мухладовина; а кад дође насирам

капије, тек претрчи, да га сунце не спржи. Не би рек'о, да ће и пуж потрчати, ал жеже сунце, жеже!" После се окоми баба на кнеза, како му је ово у брк казао, па како му је оно опет у брк казао, особито, кад су га отпустили из варошке куће, и тако даље. Баба би се дотле хвалио, док та хвала не би слушаоцима досадила, те би прешли на друге ствари, на политику, и то ону велику политику, од које сироте Сумраковчане вртоглавица хвата, кад се здраво у њу задубе, што у осталом ретко бива. На тако дубоке разговоре тргао би се, ако се ту деси, и грк Сима из своје замишљености и научењачком озбиљношћу рекао би ово : „Оно силно царство, које је некада од истока до запада иростирало се, због унутрашњих побуна распашће се и биће грабеж других владајућих сила." Друштво би то већ познато пророштво готово побозкно саслушало. Члановима његовим учинило би се, да пред собом гледе то грдно непознато царство, гледе, како се по речима мудрачевим распада и губи. Грк Сима, који долази у таково друштво само за то, што нема себи равна, и само онда, кад га мисли и чувства превладају, те хоће и мора да каже некоме, што чувствује, — он би се после тих речи повукао у себе, и ћутао би, док га опет унутрашњи нагон не би натерао да рекне коју. Нриповедао би тада, како му је за његове кнежевине, кад је оно била велика вода, дошла наредба, да из Сумраковца пошље на долму сто кола. Ал он то није учинио, него је отишао управо форштанду (овај се баш картао с блаженопочившим протом) и рекао му је: „Благородни господин-форштанд, ако ми онамо пошљемо кола, куда сге ви наредили, онда ће долму на Штевиној долини провалити вода и поплавиће целу Транталију и вас и пречешњејшег госиодина проту, сву, сву велеможну вармеђу." На то је ђипило и благородство и пречасност са столице, а форштанд је рекао: „Ви сте, Петрович, паметан човек. Поступите, како за најбоље нађете." То је одобравао и господин прота, па су онет сели, да се картају. А ои је отишао у Сумраковац и покренуо је четир стотине кола, да оправљају долму на Штевиној долини. Кад би се тој приповеци довољно начудили слушаоци, онда би узео чича Леонтија библију и читао би што год. Сви слушају нажљиво. У соби овлада тишина.