Stražilovo

Б Р. 28.

СТРАЖИЛОВО

435

Кад је домаћин једном прочитао причу о блудном сину, јаче се заСветлише очи у Мите поп-ђукина, па и сузе му ударигае на очи, а човек трезан трезначак. Сетио се и он своје блудне младости, ал кад се он почео кајати, онда је било све касио. Кад су њему свиње појеле рошчиће, онда мујеотац већ био умрво, а од имања поп-ђукиних није било ни гласа ни трага. Успомена на луду младост и осећање горке садашњости беху извори тих суза покајнида, које не може да сакрије, јер су га већ сви живци "издали. Другатво на посетку гледи Миту са саучегаћем, а чича-Леонтија чита даље. И Младен слуша недахнимице. Његове изражајпе очи непомично су унрављене у лице његова бабе. Он не трепће, а силно му тело ни да се макне. Слуша тако, на се и занесе, а пред очи му се створи нејасна слика, нејасна, до дугае, ал он јој слути значење ио ономе проницајном, неодољивом погледу.... Тако чита ча Леонтија библију, на је и на страну остави и опет се почне разговор о обичним стварима, док се другатво најпосле не разиђе. А Младен све једнако мисли о светом писму. Кад сване јутро, и он намири марву, седне, па га и сам чита.

Највигае је читао Матеја главу двадесет трећу и оне, гато за њом долазе, јер га је Карло, кад су једаред о јевангелију говорили, упутио, да њих најпажљивије нроучи. Чита их дуго и труди се, да пропикне у њихов смер, ал му та студија врло тегако пада. Кад га паиђе његова Даница у нојати ил стаји са књигом у руци, он се тргие и збуни се, па јој што лепо рекне. Од оног кобног вечера није јој рекао ружне речи, ал она се за то опет чесго сита исплаче. У целој кући овладало неко иемило расположење, од нрилике онако, какво је било пре деобе. Сви суморни и незадовољни, а нико не зна, од куд то долази. Седи Младен код куће, а на срцу му тежак камен. Седи, седи, док једнога дана не осети неку неодољиву жељу, да оде пекуда у село. Не могагае јој одолети. Упути се у село и оде на разговор своме пријатељу Карлу Брежовском. За њим је изишао и његов баба на улицу па с немиром на лицу мотри, куда ћо Младен. Кад је видео, да му син на раскршћу окрену на десну страну, знао је, куда ће, и уздахнуо је. Касно у ноћ врати се Младен кући, и одмах леже. Видело се на њему, да није нигата нио. Сутра дан иред вече оиет оде Карлу. (Наставиће се.)

У БОЛЕСТИ.

стави ме. моје росно цвеће, џ Ни иољупца већ ми дугаа не ће, Не љуби ме, о мој свете мио, Чудан санак у ноћи сам снио. Минули смо тегаке часе ове, Вратили се у нрвашње снове, На нас сунце још сјајније греје А дивна се срећа љупко смеје, Осећаји испунише груди ... Да. ал тамо не бејахпе људи! „Па зар нам је љубав изгубљена? „Зар у срцу већ нема нламена? „Зар се твоје замрзогае груди? „Не, пољупцем гонићу ти студи. Љубав нам је неизмерна била, Околина нас је веселила, ГТесме тица, мирис од ђурђица, Бистро врело, зелена горица, Мека трава, љубичица плава, Дркти душа, дах се задржава. У том рају а са сваке стране, Ту смо срећне проводили дане, Љубили се ... ах, големи труди Да, ал тамо не бејаше људи! „У пламеном загрљају томе, „У пољупцу жарком, заносноме,

„И сад ћемо уживати срећу, „Твоме болу маха дати ие ћу. Зресмо зору, кад је сунце краси, А у вече, где се сунце гаси, Гледали смо реку и таласе... Али једном тужне чусмо гласе. Тица мала, остављена сама, Гнезда нема, ноћ се тамна снрема, Лети, цичи, ваљда јој је зима, А ни једна себи је не. прима, Лети јадна, ал узалуд труди ... Ту су негда живовали људи! „Ал ти ниси тек самац на свету, „Нити листак на увелу цвету, „Ја ћу лепо покрај тебе сести, „А пољупци венце ће нам плести. Остави ме, имала си када, Да би срцу било мање јада. . . Јер када си тужну тицу чула, Ти си онда сетно узданула: „Ах, и ја ћу мучити се тако, „Лићу сузе, патићу се јако, „Као тица у својему лету, „Када тебе не буде на свету." Па је тегако, тегако ми у грудма, Што те морам оставит' међ људма! А. Гаврилови!].