Stražilovo

476

СТРАЖИЛОВО

Б р. 30.

водио место то из Нићифора Григоре на ум пало, да је И м ђ гора и Е мосђ гора једиа и иста гора, древни Наетш и Стара Планина а данас обично Балкан или Еоџа-Балкан звана? На одговор Пантин нећу чекати, век ћу придодати т ј. дајем прида још две ситне и јефтине примедбе. Како ти се допада, читаоче драги, онај „кнез Жигловић или од Жиглова или Жигловски кнез љути змај загорски" (стр. 28. 82.)? А знаш ли, откуд .је узео или откуд је дознао покојни Суботић за тога тако званог змаја загорскога? Прочитај у Летопису М. С. за г. 1843. Ч. II. стр. 150. и 156. па ћеш знати откуд, и сам ћеш се досетити, да Жиглово=Жеглигово, и да је по томе место то из ч једне Црне Горе (из Црне Горе у скопској страни) пренесено у другу Црну Гору (у зетској страни). И шта мислиш, читаоче драги, о оном „народном преданију", које је покојни Хилфердинг у свом путовању по Турској забележио, и које гласи: „ Краљевић Душан случајно упозна кћер старога војводе Гребострека, који је у селу Зерзеву близу Прилипа живио и заљуби се у њу, — и они се венчају у Зерзевској цркви, која је, као што говоре, и сада у целости. Душанова маћија, дознавши то, рекне у себи: „Ако се мој пасторак ожени, то ћу ја нико и ништа бити поред његове младе жене" па зато пошље некаквог Француза Балдуина, да убије Душана: младенци су седили у трему, кад је Валдуин на њих стрелу пустио, али стрела не погоди Душана, него младу му љубу, те се на то Душан тако ражљути, да одмах удари на оца, који о том ништа није знао, „с престола га баци и убије." И мислиш ли збиља, драги читаоче, с покојним Константином Николајевићем, „да цео епос Суботићев очевидно почива од III. до VIII. песме на том истом „народном", од Хилфердинга забележеном преданију, да је оно Суботићу напред морало бити познато те да га је он с малом изменом у основу само развио и обрадио (в. Гласник XII. 437.—439)? Жао би ми било и сажаљевао бих те, читаоче мој, ако и ти тако мислиш, јер треба да знаш, синовче, да покојни Суботић није чуо или ма којим путем дознао за оно „народно преданије", већ је целу оиу басну или романтичну Душанову љубав сам смислио и измислио. А епос његов, то наградом увенчано дело његово, та књига његова ишла је од руке до руке па је дошла књига та може бити без корица и насловног листа у нечије руке, који је усмено казивао, што је у књизи без корица и насловног листа читао, и то усмено казивање, та повест ишла је од уста до уста и протопоп Новопазарски Гако, одмарајући се с Хилфердингом и

другима на развалинама Гељине куле, испричао је и ту повест Гусу, а Гус, итар на перу, забележио је ту повест и тако је постала Суботићева басна „народно преданије". Па кад то знаш, знај и ово, што је слично на то. Покојни Вићентије Макушев приопштио је у руском Филологичком Веснику за г. 1881. бр. 4. свој извештај о неким рукописима народне библијотеке у Београду и у том извештају споменуо је он и нашег Панту, и како се он доста насмејао разговарајући се с Пантом. „Когда л" — ирича на стр. 19. Гус — „зам'1'.тилт. г. Сречковичу, что напечатание имђ памлтники подложни (а то је оно писмо Патријарха Калиста и онај одговор протопопа Грачаничког Ефимија на то, и оно нисмо кнеза Лазара Богомилу у Скопљу) онђ улчбилсл какЂ малчикЂ поиманнни вђ жалости и ничего не возражалЂ. Очевидно онђ самЂ 6 нлђ убћжденЂ вђ подлогћ." На стр. 20. приповеда Макушев, како му је Панта не једанпут казивао, и уверавао га, да Бугара нема на свету и да су оно, што се називају Бугарима, Срби или „какап то мћшавина народностеи." И на те колико шаљиве толико истините „причалице" ражљути се Панта, те напише своје „примедбе" на извештај тај В. Макушева, који се може читати у Гласнику књ. ЕП. 268—279. У једној од тих драгоцених или правије јако скупих — 72 динара примио је скромни господин Панта за њих — примедаба гласи: „ У књизи Животи краљев. арх. српских, коју је издао Даничић, на стр. 180. вели се: „ вб м'ћст г ћ рекомћмв Топлици." То место и сада стоји на десној обали БинчеМораве, V18 а VI8 Врање и дандањи назива се Тоалац Туна на једном избрешку виде се развалине замка, у коме је Дечански преноћио. Ту је и поље Добриче " и т. д. Наљутио се г. Панта на Макушева и написао у љутини примедбе и осим других скупих приметаба и ту примедбу, и чим је за примедбе те примио динаре — 72 динара! — а бес га спопане и Панта одјури чак у Врањски округ; знојаван и уморан седне под једно дрво, да се мало разлади и поодмори. Под дрветом нађе Панта сељака једног из села Топлаца, и као што је разговоран и радо се упушта у разговор са сељацима, поведе Панта говор о старом времену од Кулина бана и случајно помене и то, да се „у старо време Добрич звала сва десна страна Моравска од села Топлаца до Бање (Врањске)." Не прође ни пет месеци од то доба, а враг натента М. Милићевића, да допуни своју „Кнежевину Србију" „Краљевином Србијом" и није имао другог посла тај Милићевић, већ стане распитивати за Добрич-поље и за Топлац-=Л'оплица —