Stražilovo

532

СТРАЖИЛОВО

Б р . 34.

и, не мисдећи о онроштењу, трпи радо унижење Бога ради! * Сунце је седо, сутон на земљу пао; у долини је мрак и тишина. Звезде трепте и месед се тихо диже изнад нустиње. Духовник потресен, сам самцит, уђе у своју пештеру; све спава; месечином посребрен, види се сухи поток; над њим из мрака овде онде штрче стрмене стене; али сгарцу срце не вуку мирне слике из природе; оно је умрло за живот; погнувши своје опоро чело, он, туђ свету, туђ браћи, паде ничке нред распећем Христовим. У ирашину леже његова седа глава; и смрт зове себи у иомоћ ; шапће само неразговетне речи, и каменом се бије у прси. Дуго, дуго метанисао је он, дуго је дуго смрт призивао. Најпосле, изнемогавши, паде нем на земљу, и ту му се причини чудна причина: На .један мах рашири се пустињска сутеска; слатки мириси разлише се по ваздуху, и с невидљивих висина у пештеру слете чудна светлост. У трепетним лучама те светлости, звезданом хаљином одевена, јави се пресвета Дева, са заспалим одојчетом на рукама. У тој чудној светлости сија се њено небеско кротко лице. — За што ти гониш Јована? упита она пустињика: — његови су молитвени звуци као небесни гласи на земљи, у послушна срца текли, видајући свуда тугу и јаде? За што си ти, старче, затворио тај силни извор, који би сав свет напојио лековитом водом? Зар је благодат живота Господ нослао својим створењима за то, да бескорисним испаштањем себе муче и убијају? Господ је природи дао обиље, а брзим рекама ток; он је облацима даровао летење, земљи цвеће, а тицама крила. За што си, дакле, певцу живу беседу оковао својом тешком заповешћу? Пусти нека тече, као река, беседа његова; нека мисли његове, као благи дажд, росе животну долину! Остави земљи њено цвеће! Остави Дамаскину његово певање! Дева, за тим, одлете у облаке; зора се јави из магле. Ево устаје потресени старац; зове и тражи Јована; грли га, и беседи му овако: — 0, сине смерности Христове, душом сам те тек сад разумео! Од сад опет можеш невати по вољи! Отвори своја пророчанска уста; гоњење је твоје довршено. У име господа Христа изливај, певче, света задахнућа! А мени опрости, о чедо моје, што сам вољној беседи твојој био сметња по незнању своме!

Зар овај аскета пустињак — тако мишљаше поп Милош — не беше у души својој назарен? Али ево мрак заблуде спаде му с очију.

0 заблудели људи, лепа је ваша тежња добру. Заносна је ваша преданост Богу, извору сваке твари. Али опет зар не осећате у грудима својим празнину и нустош? Зар не осећате, да сте сврнули са правога иута речи божје и да ходите странпутицом? За што се поведосте за занесењацима или за варалицама или пустоловима ? . . . За што су вам очи угасле а лица као попијена? Зар је туга и мучење онај смер, који је вечна мудрост и љубав одредила слабоме сину земље и неба? Не, није, јер онда не би било мудрости и не би било љубави . . . Ваша вера у Бога је силна, ал ви изгубисте веру у саме себе и у истинитост чувстава ваших. Ви не чујете онога гласа, што вапије у вама за радошћу и лепотама животним. Ви не осећате у себи оне силне струје, којом струји кроз вас дух речи материне и дух народа вашега и дух старе вере ваше и дух хиљаде успомена ваших на живот. Ви се одрекосте онога, чега се нико не може одрећи, ви хоћете да умртвите у себи оно, што се не може нигда умртвити... Или зар хоћете да задржите поток горски у току његову и да сатрете цвеће у божјој природи и отмете дузи шаренило њено и славују песму? Не, и ако задржите поток, и сатрете цвеће, али не ћете задржати крви у жилама својим и не ћете сатрти у оку своме угодности, што ју рађа лепота, чији је творац дух божји и дух човечји. Јесте, ја напред осећам, како вам с очију силази мрак заблуде и ви увиђате, да је живот добар дар а не дар рђав, и несрећа и мучење. И ви ћете опет с радошћу пригрлити тај дар и развијаћете га и нагтредоваћете у њему . . . То духовно виђење унапред утешило је и надом окрепило младог свештеника. Па ипак га је мучио тај застој. Није ли застој назадак? Сме ли се стајати, кад цео свет јури у напред. А јасно му беше, да с тим кривим погледом на свет не може се стизати култура напреднијих народа, јер пасивност је запрека сваком напретку. Понда узе дубље размишљати о самоме напретку по једног народа и читавог човечанства. Каквим правцем иде тај напредак? Да ли је његово име само обмана, а пут његов вечито окретање по обиму круга или нодобно морском таласу, који се час диже час спушта, а просечна равнина остаје увек иста? Или је најпосле тај пут сличан путу реке, која кривуда свакојако, па се где где и враћа, а најпосле ипак доспе&а и спаја се са својом прамајком, морском пучином? Ово последње сравњење учинило му се најистинитије. Уз иут, кад се враћао, пало му је око на једног копача, који је са сикиром стао уз једну јабуку, па