Stražilovo

174

СТРАЖИЛОВО

Б р . 11.

„првака" певача, славу.ја, све је то жандарска војска, што човеку у прилог тамани шкодљиве бубе и гусеиице. Наопако да само за једно лето нестане тих жандара, оде све биље са бела света. Непријатељевање је међу тим постепено, јер свака животиња плени друге и постаје пленом других т. ј. у том грдном низу природног поретка свака је животиња према слабијој жандар, а према јачој „плен". Љуто се вара свако, ако мисли, да су ти жандари за љубав човеку створени. Они нису ни мало „својевољци". Њима је нрирода улила тај нагон, што их „новачи" у жандарску војску. Има међу животињама и такових, што су за поједине крајеве, нарочито равнице, здравствени повереници (санитетски комесари). Еада на широкој и далекој пустињи каква животиња посред летње омаре скапа, те би око себе зрак окужила, ево ти одмах наших тица-грабљивица стрвождерака, па одмах све опреме с-пута т. ј. пождеру, што би иначе наскоро стало да труне и да ваздух и воду кужи. Хијене и сувише благотворан посао врше, што лешеве човечије ископавају и троше, јер тај свет ил не закопава никако мрце своје или врло плитко, па лако

је замислити, шта би било без ових правих, савесних, богоданих гробара; ту би ти куга по вас дан ликовала. Стари Мисирци обожавали су с тога једног таковог жандара, ихнеумона, што овај тамани крокодилска јаја, те тако на пут стаје, да се крокодили сувише не раскоте. Код нас су тице најбољи жандари у природи. Неки Немац природњак доказао је, да би сва наша храна, в1то нам роди, мала била, да зајази све бубе и гусенице за годину дана, кад не би н. пр. петнаест година тица било. Осим тица врло велике услуге чине гуштери, змије и жабе. Вапијући грех је дакле ове животиње, било од обести, било од празноверице, таманити. Има у природи и такових створова, што не тамане друге, већ их заклањају; то су мрави, што хране и бране оне ситне бубице на ружама; јер ваља нам знати, да ти ситни створови опремају пеки меден сок, што мравима врло прија, па их с тога мрави од сваке напасти заклањају. У природи је дакле жандарима двојака дужност; прво да суде и пресуде извршују т. ј. да тамане, друго, и да „штедро" заштићују. м. К.

КЊИЖЕВНЕ БЕЛЕШКЕ. РЈТКО НЕСНПШТВО У СРНСКОЈ ШПКЕВН0СТ11. Ову рубрику отпочиљемо са Даницом." 1860.: Камен и ирв (из Крилова); прев. Ђ. Рајковић; стр. 86. 1861. год : — 1862. год.: Руслан и Људмила, Иолтава, Два брата разбојника, Цигани, Евгеније Оњегин. Критика. Стр. 583. 1864. год.: Из Лермонтова; прев. Стојан Новаковић ; стр. 614. — Каткад (по руском; „Каткад тако, кад ме чемер свлада, ,Не љубим те' ,могу рећи теби ), превео Стојан Новаковић ; стр. 691. — Мати; с руског од Кукољника; стрл10—53. — Стари Козак (?) стр. 817. — Грахорка, руск. нар. ириноветка, стр. 830. 1865. год.: Иван Грозни, роман А. К. Толстога, 127. до 678. — Смрт руског цара Павла I. С руског превела Ц. М. Р.; стр. 354, 381. 1866. год.: Тица од Пушкина; превео Петор Деспотовић, 471. — Приповетка, како се свадио Иван Ивановић са Иваном НикиФоровићем, од Н. В. Гогоља; (превео Т>. Поновић?) (Изашла по том и у „Нар. Библ." браће Јовановића св. 46.), стр. 319—465. — Портрет, с рускога од Н. В. Гогоља (превео Ђ Поповић?) стр. 677—841. — Руски театар (од ур ?) 422-492. 1867. год.: Изгубљено писмо од Н. В. Гогоља (прев. ур.?) 630, 654. — Каруце од Н. В. Гогоља (нрев. ур.?) 817, 842.

1868. год.: Мећава, с рускога (од ур.?) од гроФа Л. Н. Толстога 769—843. 1869. год.: Нихилизам у Русији по П. Д. Боборикину (од ур. Т>. II.?) 252—314. 1870. год.: Кавкаски роб. С руског од А. П у ш к и н а. Нрви део и други (крај) од II. Десиотовића, 324—357. <Исто дело превео је и у засебној књижици издао и Стојан Новаковић.) — Породична срећа. Приповетка гроФа Л. Н. Т о лс т о г а, стр. 33 -241. С рускога иревела М. Лебедева. (Превео и А. Хаџић у „Библиотеци за женски свет.")

— У овом броју нашега листа доносимо почетак Свјетлине прииоветке „Забављачице". У српском преводу изашло је неколико приповедака Каролине Свјетле, (у Народној библиотеци браће Јовановића, св. 90. : „Крај и почетак", св. 142.: „На криву путу"; у књижари Велимира Валожића: „Сеоски роман", 1879.), па ће отуд свакако бити и познато њено име српском читалачком свету. Свјетла се родила у Нрагу год. 1830. Право јој је име Јованка Ротова. После своје удаје оде због слабог здравља у место рођења свога мужа Свјетлу, која лежи у гори Јешћеди. Од тог села се доцније у књижевности прозове Свјетлом. Народ у том крају је раден, поштен, гостољубив, побожан, али и сујеверан, уз то није долазио ни с каквим страним елементом у додир. Свјетла је, заиста, ту нашла довољане грађе приповеткама својим. Таквом приповедачком ђенију требало је само захватити у то врело, да рекнемо, сирових карактера, па да наниже читав ђердан од све самих бисер -прииоведака. Свјетла вам се у тим припо-