Stražilovo

Б р . 11.

СТРАЖИЛОВО

175

веткама тако јако истакла над осталим приповедачима те врсте, да је нико није престигао у чешкој књижевности. Једно „Мајка" (ВаМска) од Божене ТБемцове може се с н>има мерити. — Цео рад Свјетлин може се поделити у 3 перијоде. Прва јој перијода почиње 1850., кад је први пут изашла на јавност са својом новелом „Двојако пробуђеше" ( В уој ! рго"ђигеш). За тим: „Неколико табака из породичне кронике" (ХекоНк агећи 2 госНпп^ кгоптку), „Још неколико табака из пор. кронике" (Јез1зе пекоНк агећи 2 гоб.тпе кгошку), и др. Кад је Јан Неруда покренуо часопис „Слике из живота" (СЉгагу 21Уо1 ;а), радила је и на њему, али и на Миковчеву часоиису „1тгш!-"-у, где је изашла „11рва Чешкиња ", „Неколико дана из живота прашког Ветропировића (]МекоНк <1и ге 21Уо1а ргагзкећо ћејбка), „Забављачица" (8ро1есп1са) и др. Доцније је радила и у Халкову часопису „Златном Прагу" (21а1;а Ргаћа). .Год. 1860. изда роман „Љубав према песнику" (Базка к ћа8п1коу1), 1865. приповетку „На сванућу' (Ха изуИзе), а 1866. „На раскршћу" (Когсеб!!,'. — У другој (најважпијој) су перијоди, главна јој дела: „Сеоски роман" (Уезшску готап), „Франтина", „ Последња госпођа Глоговска", „Црни Перица" (Сегпу РеШсек), „Безбожник" (Нето(11епес), „Крст крај потока" (Кпг и р>1зока). — У трећу перијоду долазе уз краће ствари и „Успомене" Угротјпку. Приповетке Свјетлине могу се поделити на двоје: на приповетке из варошког и сеоског живота. Код првих се догађај вије у савременом добу и поред тога око иоследњих деценија 18. и првих 19. века, но позо^шица је понајвише Нраг. Начин Свјетлина приповедања је врло лак али и вешт, испреплетен узвишеним мислима ; највише је карактерише психолошко посматрање човека, — то баш прави Свјетлу Свјетлом. Ево шта она сама вели у свом „Сеоском роману": „Чини ми се, даје наше само оно, што имамо из народа, све остало да делимо са другима или од других позајимамо. У осталим, мене до данас још нико није уверио, да би било мање значајно пратити мисаони развитак и напредак његов у главама народа него у главама учених и интелигентних особа. С тога ја у планини радим као ботаиичар, коме је значајан сваки тучак, сваки прашни кончић на биљци, посматрам и прикунљам све. —• Трудила сам. се, да свуда делак истинитости осветлим нсихолошки, за што је ово или оно овако морало бити а не друкчије. Имала сам много прилика, да гдекоју ствар више украсим и да гдекоју ошгрину ублажим; али: да ли историчар има право, да прекроји догађаје, а да се пред читаоцима не огреши о истину? Та, и ја пишем исгорију, макар то била само унутарња историја малог делића мога великога народа, који се, као пјто се сунце на сваком окну огледа, више или мање слика у души свакога од нас, који се зовемо јавна његова деца. — Породичне односе, назоре и мишљења у мојим сеоским приповеткама ја сам из народа узимала; а причања и описивања народа намештала сам својим речима и описом само онда, кад нисам могла другаче чинити. Зар не би било смешно, да ја поправлвам тако великог песника, као што је наш народ, који ће на векове остати наш најузвишенији учитељ ?" — Приповетка I. К. 1а,заревића „У д о б р и ч а с х а ј д у ц и" преведена је на руски. — На Цетињу је ово дана изашао спев Радоја Р огановића „Ропство влади.ке Црногорског Данила Иетрови ћа Њ е г о ш а". Сиев је тај ириказан кнегињи Милени а приход му је намењен Зетском Дому. — Нрви део „П е д а г о г и ј е", коју је саставио С т еван Басаричек, учитељ кр. учитељске школе у Загребу, изашао је сад у трећем са свим прерађеиом издању.

— Од драгог нашег сарадника Марка Цара добили смо пре неки дан његову расправу Уик Кага (121с е 1а роез1а р<>ро1аге вегћа, коју смо огласили у 42. броју нашег листа прошле године на страни 671. — У издању Браће Јовановића у Панчеву изашао је Д о с т о ј е в с к о г а роман „Б е д н и људи" у српском преводу. Нас је прошле године преводилац, један од млађих наших сарадника, известио био, да ће тај превод изаћи у Народној библијотеци Браће Јовановића, те смо ми тако и забележили лане у 36. броју на страни 575. Но сад, добивши књигу, видимо, да је нревод изашао у засебну издању. — Изашле су већ из штампе приповетке Сима М а т авуља у збирци иод натписом „Из Црне Горе и Приморја". Натпис би потпуно одговарао садржају, да уз лепе Матавуљеве приноветке из црногорског [1. На бадњи дан. 2. Света освета. 3. Ко је бољи? („Јавор" 1886.) 4 Како се Датинче оженило. („Стражилово" 1887.; 5. Завођанка. („Стражилово" 1887.)] и живота на Приморју. [6. Бодулица („Одјек" 1887.) 7. На младо љето (пре Анђео младог љета. „Стражилово" 1888.) нису додане још и 8. „Зимње приче" Фраицуза Е. М. Вогиеја, које је Матавул> вешто превео и први пут им превод саопштио у „Црногорци". Овако би ваљало да је на натпису још речено и „из Русије", јер Вогие у овим својим зимњим причама црта прилике из руског живота. — КпЈ12еупа вто^га место да оћути и тим призна своју погр.шку, осврће се у свом 3. броју на нашу белешку у 6. броју „Стражилова : на страни 96., па се правда врло чудноватим разлогом. Вели, кад други раде, што није у реду, као зашто не би и она? Но то што му драго, кад се Кпј1геупа зто^га већ држи тог красног принципа. Требало је толико рећи, па се онда знамо. Али њој то није доста. Треба уреднику овог лисга вратити жао за срамоту иа му пребацити, да није „образован родољуб- 4 , као што је свет у уредништву КпЈ12еупе зто1зге. А шта мислите, зашто ? Та за бога зато, што се усудио у белешци оној употребити стару сриску, са свим невину узречицу „да се Власи не сете." КпЈ12еупа бтобга нашла је у тој узречици неке, бог те пита какве, алузије па се зло жести, како је уредник овог листа тобоже смео имнутирати јој така погрдна имена; она — вели — ни у шали не спомиње те речи. Е па ту сад да остане човек озбиљан! Мора се од срца насмејати, па ма и опет у очима КпЈ12еупе бгпоћге не био „образован родољуб". — А што КпЈ12еупа бто1;га некако достојанствено господски тврди, да је уредник овог листа белешком оном „промашио циљ", ту би смо слободни били приметити, да не ће бити баш тако, јер ено сама КпЈ12еУпа бшо!;га у том истом броју, региструјући, да је изашао један део Де Амичисова „Војничког живота" у нреводу Дан. А. Живаљевића, не пропушта приметити, да то тако „Стражилово јавља." Ииак дакле није с горег, кад „необразовани родољуби" примете, како је то чудно, рећи за овај или онај саставак, да је бујно песнички написан, кад човек није ни видео а камо ли прочитао саставка тог. — Готова је већ II. свеска збирке Адамовљевих приповедака „На сблу и прелу". У ту II. свеску ушле су ове приповетке: 1. „У Фрушкој г о р и" (изашла први нут у нашем лисгу преклањске године под натписом „Народно славље"); 2. „Цвеја" (такођер први пут у нашем листу преклане и то под насловом „Метиљ"); 3 „Први пут у колу' (У1епас 1886. ; 4. „Круна"; 5. „Песма" и 6 „Мој бата" (све три ове последње изаптле су у лањском течају нашег лисга). Књига је изашла у издању Браће М. Ноповића и продаје се ио 60 новчића.