Stražilovo

Бр. 45.

731

кад се и њему досадио посао те је, најпре на Андру а иосле на Лемну, с гусарима пријатељевао, док га страх, да ће се све откритн, а можда и кајање није приморало, да се окане тога пустог и опасног живота. Дуго је после лутао овамо онамо, док није најзад догаао у Милит При свечаности једној у гају Аполона Дидимејца састао се са пређашњим својим другарем. Обојида, и ковач и црквењак, имали су доста узрока, да прошлост своју оставе у тами; ни један се дакле није плашио другога; шта више се сутрадан развила нека поверљивост те је Финтија, угрејан од винца, саопштио Веју смеле накане, које су њега, Финтију, под тако теготним околностима, довеле биле у светилиште. Трудио се чак, да нридобије ковача за савезника; но Веј се чинио глув. Сад се под утиском онога, што му је рекла Нејера,

сетио свог друга, који је био тако лукав и тако смео и тако грамзив за новцем, чије су наде од толико времена амо висиле о концу; који би без сумње вољан био, жртвовати несигурни свој део на плену, кад би ко донео сигурне готове новце. Финтија сам нека промисли и изнађе поближе. Сутра, чим зора сване, мислио је Веј да оде до њега. 0 свему је томе ковач тек по нешто наговестио. Али је то нешто било доста за Нејеру. Она није ни сумњала, да ће Конон жртвовати и највеће своте, да купи себи помоћнике, ако се ствар само разборито и сигурно удеси. Те тако оде од радника, нежно га још похваливши. Веј пак, коме се срце стегло од тешке милине, стаде некако чудно клицати, баш као кад се дивља каква зверка чему обрадује. (Наставиће се.)

ПРИЛОШЦИ д., Трилогија. III. Јанош, краљ угарски, честита Мехмед-бегу ЈахијаиашаЛу, госиодару сраске земље. (Наставак.) Турски цар Сулејман — као што краљ Јанопт из великога Варада под 13. јулом 1536. јавља Урбану Баћану — поручио је Фердинанду по његовом посланику, „да Пожегу и Словиње врати краљу Јаношу, јер ће иначе сву ту земљу огњем и мачем опустити" (беуау ас1 а. 1536. р. 116.), а из писама краља Фердинанда, писаних из Градца дне 17. окт. те исте 1536. године Алексију Турзону (Тћигаб), Мехмед-бегу Јахијапашићу и султану Сулејману (I. с. р. 140.—143.) види се, да претња та није била гола претња, јер се краљ у њима зкали, да Турци непрестано налећу, пустоше и плене по ГГожези и по Словињу — ћоттев, "уез&ов соп1тиав тсигактез ш Ровдагп е( Кедпит пов1гит 8с1ароплае 1асеге - и да је Мехмед бег Јахијапашић јавио Словинцима, да ће их оставити на миру, ако се с драге воље нодложе Јаногау краљу; а у писму од 20. нов. 1536., жалећи се великом везиру Ајаз-пагаи, напомиње Фердинанд краљ, како је паша биоградски са силном војском навалио на његову словинску краљевину и да је тринаест градова отео, заузео и освојио. Шимун, загребачки бискун, одметнувгаи се међу тим од краља Јаноша и прегаавгаи на страну краља Фердинанда, испричава се писмом, писаним дне 3. децембра 1536. у Дубрави, и наводи узроке, због којих не може оставити своје отаџбине и следовати иозиву краљеву. Прочитај, драги читаоче, писмо то бискупа Шимуна, које ћега наћи у Ргау Ер1в1о1ае ргосегшп 11. 68.—70., и писмо Јована арцибискупа

И. РУВАРЦА. Лундског, поклисара и повереника цара Карла V., које је он истом цару писао дне 22. августа 1536. из Великога Варада, (в. Моп. Нипдапае ћм1;. БЈр1ота1;апа. I. 363.), где је преговарао о миру између оба такмаца за угарску круну, — и прочитавгаи оба писма та сазнаћега, какво је од прилике било јадно и очајно стање пука те године у словинској земљи, и како су словинска господа, они јунаци и оци, које толико помиње г. Таде Смичиклас у својој новести хрватској, бранили земљу словинску од Турака. По њима, по тој свадљивој, бесној и немилостивој према пуку господи словинској, по тима Смичикласовим оцима била би већ год. 1537. потпала под Турке та земља словинска (крижевачка, вараждинска и загребачка жупанија). Краљ Фердинанд слао је од г. 1527. сваке скоро године иове и нове посланике и поклисаре у Цариград, да испросе мир од Турчина, и кад му је већ досадило то узалудно шиљање посланика и дарова, и кад је на послетку и сам увидио, да „поп ога!огез а<1 ЈгпвЈопет, зес1 ехегетШа а<1 иШопет т Тигсиат еизе ипМешЗоз," одлучи се год. 1537., за ово друго, и војска његова, којој је за главног војводу одредио Крањца Ивана Кацијанера, стала се искунљати у Копривници, у словинској земљи. Чехе је довео гроф Алберт ПЈлик, Аустријанце гроф Хардек, Тиролце гроф Лодрое, Штајерце земаљски капетан Иван Унгнад, и Корушце Ерасм Мајер, а Словинци и „Хрвати — вели Таде Смичиклас — сабирали су се око Лауша Пекрија и Иавла БакиНа". Но Игатванфи, који је то боље знао, пише о Павлу Бакићу овако: Раи1ш Васјшглиз ех Ипдапа ресићагет уаНДатсјие акт ТћгасЊих уећдамш пНегппхћип е! шиШв ргоеШз