Stražilovo

43 115 а-

— Опа слова урезана на плочи, то је име п.ено име, је ли? — Јест, њено је име. Па умукосмо обојица. За то вријеме мотрио сам га пажљиво. Ни сузе на оку му; алш дубок поглед љегов тако је обухваћао, или да бол>е речем, грлио ону п.1 очу, оно цвпјеће, све оно што је до самог гроба било, да си мислио : срце, душа, живот му се из очију излијева. Он ногледа у небо, на море. на зелену околицу, иа уздахнувши дубоко, упре своје очи у моје и насмија се, али тако њеншо, тако мирно, тако чудновато! Ногледах и ја око себе: прољетно небо јасно, сјајно, модро; нама иза леђа баштине, брежуљци, цијела нрирода у најљепшем часу свога развитка и свјежег зеленила; пред нама море широко, као да нам лежи на длану, а мирио, Боже, ии браздице на њему; из подаљег села ни најмањи звук, а ја, Лука и она,ј гроб сами у средини тог великог покоја. Помислих на нокојнике, што спавају ту код нас, на Аницу, и рекох у срцу: јест, и ви уживате сву своју љепоту што вас заокружује, и вас ће дирнути ово опште весеље! Природа мн протумачи онај осмијех морнарев; разумијех, за што га нијесу сузе облиле. Та око гроба његове Анице мирише цвијеће, цвркућу нтичице; над гробом његове Анице шири се плаво небо без облака; нред гробом његове Анице нростире се његово пшроко и модро море; земља, море, пебо, све дише пр('мал,етним весељем. Лука упозна на мом лицу да ја дијелим његове осјећаје, приближи ми се и рече ми: — Лнјепо ли је овдје! — Лијепо је, Лука, не може бити љепше. Одосмо. Двије недјеље касније кренуо је у Трст, да се опет укрца на далек пут. При .иоласку предао ми је малу свотицу за издржавање гроба и цвијећа око њега. г За дуго нијесам више за њега чуо. Кад се трећа годипа по његову поласку , навршила, врати се Лука, и бијаше то јула мјесеца. Кренусмо опет обојица па гробље. Ја сам се био постарао да носадим ново цвијеће око гроба, и збиља: пло-

ча је изгледала као да лежи у сред мирисна вијенца. Као опо прије три године, и овај пут дан иије могао љепши бити; све зелеио око нас, а Лука опет осјети ону олакшицу што га је тјешила кад је онр ирви пут ноходио покојницу. За цијело природа није хтјела да морнар оћути сву бол своје самоће и свога губитка. И опет по два и три пута оде и врати се Лука за који дан у своје родно село, да походи јадницу и да види својту; и сваки пут десило се је да буде у средљета или прољећа. Колико је нута нагроб. нолазио, толико се је нута враћао, ако не весео, а ма миран и без биљега туге на лицу. Задњи пут при поласку да стигне лађу, рече ми: — Ово је моје посљедње путовање. И збиља, иакоп осамнаест мјесеца, ето ти Луке у селу, пред саму вечер. Сутри дан рано, дође к мени, да пођемо на гробље. Дебелаје киша швуштила, силпи сјеверни вјетар вриштао је као дуг јаук кроз голе гране стабла. Он је свакако хтио да крепемо; ја њему, да није могуће под онаком пропасти; напокон бих принуђен да му погодим. Кренусмо. „Како ће тај гроб данас да изгледа !" — промуцах кроз зубе, као да сам собом говорим, а у истини да ме чује и да га нрииравим на тужан поглед. — Шта Бог да! — одговорим и одосмо уз путању, што води на црквицу. Окисли до кости а озебли од зиме, стигосмо. Лука укрсти своје руке на прсима и ие скиде више ока са опе невољне плоче. Од прошлог весеља ни спомена. ТТи јело гробље, као да је на њему војска прошла; око Аничина гроба усахле биљке, усахло цвијеће; на саму плочу навалила киша глиб и шушањ, поткопала земљу око камена крижа, те се овај иригнуо на страиу, као од умора. Јад и жалост око нас. Ал не бијаше већ могуће да издржимо силу вјетра, који се је на махове на нас обарао. Рекох своме другу: — Је ли, Лука, да се вратимо? Ои нодигну очи на мене: унре их онет на плочу, паде на кољена: — Анице ! Анице ! — кликпу и бризну у плач