Stražilovo

■чз 524 ез -

с пријатељем, јер хоће да, кугш ново земљиште за два милијона сестерада; 20 радује се сваки час да је трчнње добро исиало, да је жито родило. Али вјечита његова љубав за учен.ем треба да се опет појави, кад оно пише: ,,Туча ми је потукла жито у Тускулу, али за то добијам веселије гласе из мојих добара на комском језеру; ири томе опет ми јо највиши доходак од мојих лаврентијских баштина, јер ондје највише .... тгишем. И ако ми другогдје поља роду жито на, пуне вреће, овдје ми је нисаоница пуна књпжевних радова." 21 По себи нам се сад поставља питање, јесу ли овакови људи — јер од Ллинијева кова било их је онда много — могли уживати и осјећати ону лијепу природу, која их је окруживала, кад ето видимо да, кад су и из Рима бјежали у слободније крајеве, учење им је опет отимало најбоље, ако не дијело вријеме? Јесу ли бар за што онако изабирали најљепше положаје за своје љетниковде? Осјећање природних љепота, у неком погледу, модерна је ствар. Мало је кому онда, као дару Хадријану, падало на ум да се пење с великим напором а и погибељи на како високо брдо, како би одатле дочекао исход сунца и нагледао се лијепе околице иод собом. „Поглед са високих врхова упливише на велики број л.уди као неко тајно опчарање; њихов величанствени облик, облади, који их пашу, различите промјене сјене и свјетлости, које им се иоказују на висоравну или па обронцима, то све допринаша к томе да нам се то брдо наиокон прикаже као неко збиља живо биће, па хитамо к њему, како бисмо у страшну тајну његова живота проникнули." 22 Овако осјећамо ми, синови данашње доби, која и успркос електричној свјетлости и парним стројевима онет има у себи већи процент идеализма него доба римских царева; али стари друкчије су ту ствар разумијевали. Путовали су и они, обично по Сицилији, Грчкој, Малој Азији, камо је био принуђен да пође, како Плиније вели, сваки изображени човјек; 23 али већина њих мало је марила за природне љепоте, које је на путу сретала; мета њихову путовању били су познатији градови са каквог историј20 Е р I 8 I. III. 19. 21 Е р 1 8 4. IV. 6. а2 ЕИзее Кеоћгв: Би зепУтем с1е 1а па1иге (1ап81ез зоме1ег тоДегиеб. 1866. 2 з Ер1в*. УШ. 20.

ског догађаја, мјеста гдје је којп филозоф на гласу поучавао, храмови гласовити рад њихове старине и л^епоте. Они пак, који су градили своје љетниковце на најљепшим положајма, они су то радили или од велике расипности, или да бјеже од грађанских послова, или да уче у миру и покоју. Досада, та ногибељна болест свима сталежима у свако доба, и она је тјерала свијет из једног мјеста у друго, као што ради болесник, који: ее у својој постељп сад на једну страну сад на другу окреће, а мисли: то му је лијек. Тај досадом уморени свијет тумара® је сад амо сад тамо, сад низ обалу морску, не би ли онако угодио беспосленом духу, сад опет по ливадама и планинама, а никад задовољан с тиме што има. „Кушајмо у Кампанију — каже Сенека — али скоро ће нам и овај лијепи крај омрзнути; купфјмо у Луканске шуме, гдје је природа још необрађена и дивља; кушајмо у Тарент, гдје је лађама на гласу становиште а зими блага клима. Али све је заман; треба да се вратиш у Рим: твоје уцш већ дуго се нијесу наслушали градске буке; треба да се нагледаш крви у амфитеатру." 24 Наравна ствар, овако морамо судити о великој мањини ондашњих путника. Они који су се на даљи пут спремали, имали су чисто љепшу цијел пред собом. Њих су чекале велике збирке умјетнина, сачуване у разним храмовима; природне и етнографске рјеткости; историјске успомене; чудотворна светилишта; а свуда су налазили справна чичерона да их води и да им ствари тумачи. 25 Али: како већ рекосмо, искрено осјећање природе није у њихову духу никада на нрвом реду сгало. Сам Плиније, који толико радо о шумама, о ливадама, о мору прича, како ехваћа он тепојаве? Кад спомпње своје родно мјесто. онај љетни ■ кован,. ону отворену дворану гдје влада вјечно пролеће, ону малу сјенасту шумицу, поточић гдје пљушти и лашти се као драго камење, мекану шетницу, куиалиште сунцем обасјано ; 26 видиш одмах, даје тај човјек примјетио само оно што је необично, што је ријетко. Кад опису.је извор рјечице Клитумнуса, 27 онажа све потанкости, све ситњарије тог дивног мјеста: и како ти је тешко возити се уз ријеку, и како 24 бепеоа: 1)е ћ'а]ци'|1Ша4е апши. 2. 25 8епеса: Сопдо!. ас1 Магс. 25. 28 Е р 181. I. 3. " Е р 181- VIII. 8.