Stražilovo

-чз 521 в*-

сад ио други иут преварио у свом надању. Љено срце, женски нагон, иријатељство, све је гтритекло у помоћ јадном Тушину; она нс хтеде допустити, да се све његове надо претворе у ништа. Хтела је бар да га награди једним, што му је могла дати у тадањем свом положају, и то: неограничено иоверење и иоштовање. — Да, Иванс Иванови1)у, ја сад тск видим, да сам ја и у овом случају рачунала на вас, само не хтедох то сама себи нризнати, и никад се не бих одлучила, да од вас тражим ту услугу. Али, кад ми је ви тако великодушно нудитс, ја је нримам са благодарношћу. Нико ми не може тако помоћи, као ви, за то што ме нико и не љуби, као што ме ви љубите. — Ви ме мазите, Вјера Васиљевна. Али ја видим, да ви то од срца говорите! 15и ме, тако рећи, скроз провидите. — И ако вам није мучно, да се с њим састанете... — Будите мирни,.. не ћу пасти у несвест. — Онда идитс у нет сати у павиљом и рсците му...

Она размишљатпе, шта да поручи Марку. За тим узме писаљку и напише му оне исте рсчи, које је мало час усмено рекла Тушину. — Ево мој одговор! заврши она, предајући му незапечаћен лист. Предајте му то и додајте, што но вашем иишљењу будс нотребно; ви знате све... Он метне нисмо у џеп. — И немојс понети са собом свој бич, рече још тихо. — Јесам ли ја заслужио ту опомену? рече он и дубоко уздахиу. — Погрешила сам, упаде му она у реч, то није био прекор. Г>ог ми је сведок! То ми је само онако намћење пришаннуло. Мени је било много лакше том једном речи исказати а вама разумети, шта желим, а шта пе бих желела нри том састанку. — Само једно ме тишти, што сте мислили, да ја без те речи нс бих разумео. — Опростите болесници! Он стисну руку, коју му она беше пружила. (Наставиће се).

•чТ.-«

-^4 * П 0 У К А.

[ "Т 4 * ^ "Т- <<N.6

ГТЛИНИЈЕ МЛАЂИ НА ЉЕТНИКОВЦУ.

(Из нештампаног дјела: Плиније ллађн и његово доба, Цврнјатељу, остави што прије можеш ту '' градеку буку, то нусто и нрешно тркање, те досадне градске послове, на хитај амо." 1 Овако је наш Плиније писао са свог љетниковда своме пријател.у Минуцију. На збиља, какав је тај живот у Риму? Јутром присуствујеш, а приморан си, великој свечаности, јер ће тај и тај младић нрви пут обући мужевску тогу, па си позват на чије нрстенова:ње или вјенчаље; од другога си замољен да му, као пријатељ, потпишеш тестаменат; с трећим ћеш на, суд, онако онет из пријатељства; с четвртим на вијеће .... Овему томе, мислиш, не можем данас избјећи; али како је то тек досадно, како је то ништаво, кад сваки дан тратиш онако лудо своје драгоцијено вријеме. „На то све — каже Плиније —промишљам, 1 ЕрЈзМае I. 8.

Сврха првог а почетак другог стољећа но Иоуеу). откад сам на свом лаврентијском љетниковцу. Ја ти овдје читам, иишем, вјежбам своје тијело, да ми се онако дух свјеж и здрав уздржи; нико ми не досађује, а књиге су ми и друштво и забава." 2 Ето, то је идејал нашега нисца, али то се већ разумије, само да му је књига у руци. И ако се није бројио у најбогатије људе у Риму, опет је имао неколико љетниковаца у разним крајевима Италије, као сви богатији Римљани, којима је то постала била ирава нужност, без које се није дало онда живити. Знамо да је већ за доба републике било ушло у обичај да сироведеш љетну нринеку или на свјежим обронцима апенинсКим, или на обали морској; али тек након Акцијске битке, кад је свијету за дуго вријеме утвр^ен мир, тај је 2 Ш(Ј.