Stražilovo

-8 709 !>-

Оларић јој рече: „Ето, јесам ли ти рекао?!" II ова кућа клоиу, јер је Оларић обеКао да ће наиравити молбеницу, да не остапе на тјпт године. Тако се дотерало дотле, да у Краковцу ниси могао наћн два човека, којн би ма у чему против Оларића сведочили, кад би ко нријаву ноднео. Сел.ани нанустише своје ошпте добро — ошптипу. 11и(';у распитивалн, шта се тамо ради. Једииа онозиција бејаше Војводић. Он је вшне иута смишљао на нријаве, али иије могао иаћи пи једног сведока. Закључише да граде оиштигтску кућу и школу. Градн.а ће ићи нреко Оларића. Осам стотина Форипти заслуге не <т>али. Оларић живи као бубрег у лоју.

Један му сељак једаред донесе прасе, мало кржљаво. Вејаше то „вексларош". „Зар менито?! Подај гатвоме шарову."

,Ал' немам боље!"

, Немаш ?

1е можемо ти продужити

векслу! Марш!" Сељак је отишао кући и шабрао најбоље нрасе. Мргудић јс код Оларићевих св.аки дап забавл.ао се до мркле иоћи. Фаустина влада п.ихме по својој вољи. Ако којој сељанци доте])ају гуске :<а

какав дуг, пе иде да моли иачелиика,

већ

Фаустину, да јој се гуске пусте. Фаустипа рекне само једиу реч Мргудићу и гуске су иуштепе. „0! виле ти у жспу! — говораху но селу. — Слушају је бо.т.с иего нопа...!"

(НаставиКе се)

ЦРВЕНА КАПА. 'омли Јоваиа Захарјашеви^а и нољског Јгроиео 1'ајко. (Наставак.)

XXIII. аЈопаспији јс тренутак иа срце, кад >нестаие нбил.е. Кад се начие први осећај, иа је, сутицајем ирилика, приморан да се иовуче и:т .'.оид.скога живота у дубИну маште, онда расте у њој, у и.еној чудотворној атмоСФери н еазрева чудиоватом снагом! . 1епа Минка, с мало прчастим посом, нс беше створена за јунакиљу 1 'рчкога кроја. Може бити, да би ма који службеник надобио ту минијатирну љубавницу, која би га после, кад би се пристојно заоблила, верно пратила, с послом у руци, но свима пиварским баштама и из једне чаше пила е и.им слатки нектар живота. .. Па и тај Херман, палик иа Шилера, можда не би ироменио тога анђелка кудраве, кратке косе, да је остао у срсском месту. Да су се то двоје л.уди, који су заиета симцатисали, сваки даи виђали, одржала би се љихова узајамна чуства иа површини обичие збиЉиости. Он бијој доносио кп.ига на читаље, кад устреба цртао јој прегледалице за вез, у шетљи носио п.ену мараму преко руке, давао јој руку где год би био нут

псравап, проводс1ш тако јсдап. дан за другпм без икаквс промепс, мирио, једпако, Филистарски... 11.0 непредниђени и непадии одлазак Херманов нромени све из темеља. Понајире, захвал.ујуКи за оиу песму иа ра стапку, пол.убио јс Мину у руку и на тој руци оставио сузу. Ва што је та суза онамо канула, тсшко је иогодити... Може бити да је младиКа од седамнаеет година јако дириуло у срце, кад се сетио, да му се је растати с местом, где су му толике усномене из детиљства. Може бити и то, да се присније опријатељио с друговима, а сад му вал.ало све прекинути. А најпре ће бити, да се, уз опу несмицу, растужило срце младићево за то, што је гледао пред собом пенозиат пут, којим му је сад усамљсном ваљало ноћи. Пстнасстогодиши.е девојче друкчије схнати ту тсппгу сету. Суза, оставл.спа па њеној руци, прнпадаптс само п.ој, љој јсдиној. Није изветрила у ваздуху, као свака друга кан воде, иего се уппла у тсло, ирешла у крв н засела у срцу, тако младом ! .,,